Portal Pirot Plus onlajn, uz podršku Grada Pirota, realizuje projekat “Pravo na život bez prepreka”.

Projekat govori o problemima, fizičkim i socijalnim barijerama sa kojima se u Pirotu susreću osobe sa invaliditetom, posebno korisnici invalidskih kolica. U Pirotu se stalno radi na stvaranju sredine po meri svih građana, a 2017. godine Grad je dobio i nagradu za doprinos razvoju pristupačnosti za osobe sa invaliditetom. Ipak, još uvek ima tema i problema o kojima treba javno govoriti i rešavati ih kako bi se unapredio položaj osoba sa invaliditetom.

Cilj projekta:

Doprineti većoj vidljivosti osoba sa invaliditetom i njihovih problema u lokalnoj zajednici i uticati na pokretanje dodatnih programa i mera u cilju poboljšanja njihovog položaja u društvu.

***Stavovi izneti u medijskom sadržaju u okviru projekta nužno ne predstavljaju stavove organa koji je dodelio sredstva.***

Između pristupne rampe i prepreke: koliko je Pirot zaista pristupačan grad?

Piše: Ana Pecarski Pejčić

Osobe sa invaliditetom i dalje su, u gotovo svim sferama javnog života u Srbiji, među najugroženijim članovima društva. Problemi sa kojima se suočavaju brojne su i bolne potvrde koliko je naš sistem daleko od istinski inkluzivnog. Odnos države prema najranjivijima najbolji je pokazatelj stepena razvoja jednog društva – a taj nivo, nažalost, još uvek je jako nizak. Slika je u većini gradova ista. Dovoljno je da samo jedan dan provedete u kolicima ili uzmete štake i pokušate da obavite najobičnije dnevne obaveze: da uđete u poštu, banku, kafić ili probate da koristite javni prevoz. Vrlo brzo postaje jasno koliko su rampe retke, vrata preteška, a pomoć drugih neophodna. Svet koji ste do juče smatrali svojim – odjednom postane zatvoren.

Upravo iz tog osećaja nepravde, ali i potrebe za akcijom, 2004. godine osnovan je Feniks, udruženje koje je ponelo ime mitske ptice što se izdiže iz pepela. U tom imenu bilo je i simbolike i vere: da se iz nemoći može roditi pokret. U skladu sa motom međunarodnog pokreta osoba sa invaliditetom „Ništa o nama bez nas“, Feniks je od prvog dana bio mesto susreta i razumevanja. Okupljao je ljude sa različitim vrstama invaliditeta – motornim, senzornim i intelektualnim - ali i one bez hendikepa, kojima je ideja zajedništva bila važnija od granica razlika. Od samog osnivanja, Feniks je bio više od lokalnog udruženja – kroz saradnju sa organizacijama u zemlji i inostranstvu učestvovali smo u pokretu mladih i studenata sa hendikepom, obukama, razmenama i zajedničkim inicijativama koje su širile ideju inkluzije i samostalnog života. Radnim danima radili smo na projektima i planirali akcije, a vikendom smo udruženje pretvarali u mali svet u kojem se živelo s radošću. Mnogi mladi sa hendikepom nikada ne izlaze uveče u grad – zbog prepreka, predrasuda, ili jednostavno nedostatka društva. Zato smo mi odlučili da „grad dovedemo u udruženje“. Okupljali smo članstvo i prijatelje, čitali poeziju, pevali uz gitare, slavili rođendane, rađala su se prijateljstva, pa i poneka ljubav.

Na početku smo tragali za odgovorima. Hteli smo da razumemo šta to zapravo ljude sa invaliditetom drži po strani – da li su to prepreke od betona, od ćutanja ili od predrasuda. Ubrzo smo shvatili da postoje tri zida koja decu i mlade sa hendikepom drže podalje od društva: arhitektonske, informacijsko – komunikacijske i socijalno – ekonomske barijere. Tada još nije bilo pravnog oslonca. Srbija je već bila potpisnica Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, ali zakoni koji su trebali da je prate – o inkluzivnom obrazovanju, tehničkim standardima pristupačnosti i zabrani diskriminacije – još nisu postojali. Uprkos tome, pokret je disao. Želim ovom prilikom da pomenem osobu koja je ostavila dubok trag – Ivanu Jovanović (1978– 2016). Tokom deset godina aktivizma bile smo zajedno gotovo svakodnevno u prostorijama udruženja. Davala je ogromnu energiju i doprinos razvoju pristupačnosti i unapređenju kvaliteta života osoba sa hendikepom u Pirotu. Naša draga Ivana, kome god svetu da se pridružila, ovaj je nadmašila – plemenitošću, hrabrošću i znanjem.

Godine 2006. Feniks je pokrenuo inicijativu za uklanjanje arhitektonskih barijera u Pirotu. Simbolično, oboreni su prvi ivičnjaci na raskrsnici u centru grada – mali čin, ali važan znak da se nešto pokrenulo. Tokom naredih par godina izgrađeno je ukupno 15 pristupnih rampi, devet kroz projekte Feniksa, u okviru kojih su oboreni i ivičnjaci na dvadeset pešačkih prelaza u centru grada. Kasnije su oni postali sastavni deo planiranja rekonstrukcije trotoara. Rampe izgrađene u okviru naših projekata nalaze se u osnovnim školama: Dušan Radović, Sveti Sava i 8. septembar, zatim u Ekonomskoj školi, Domu zdravlja „Pazar“, Hotelu „Pirot“ (pre privatizacije, sada sa lift-platformom na glavnom ulazu), dve rampe na keju kod Pešačkog mosta i u stambenoj zgradi u ulici Predraga Boškovića, u kojoj je živeo mladić korisnik kolica. Paralelno, lokalna samouprava i javne ustanove omogućile su pristup u još nekoliko javnih objekata. Tehnička škola je u to vreme među prvima postavila rampu, a ubrzo i lift. Pristupne rampe su postavljene u OŠ Vuk Karadžić, Savetovalištu za mlade, Zubnoj ambulanti „Pazar“, PIO fondu, RFZO, Pošti u Tijabari, Elektrodistribuciji Pirot, kao i u Opštinskom uslužnom centru, u kome je, osim prilaza i taktilne staze, jedan šalter prilagođen korisnicima kolica. ŠOSO „Mladost“ je osim rampe kasnije opremljena i lift/platformom. Ekonomska škola je za savladavanje stepeništa dobila guseničar za kolica, a Sportska hala „Kej“ je bila u to vreme prvi objekat u gradu u kome je naknadno adaptiran toalet po standardima pristupačnosti.

Srbija je 2015. godine konačno usvojila Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, dokument koji je trebalo da obezbedi jedinstvene uslove pristupačnosti širom zemlje. Međutim, u poslednjih deset godina od usvajanja Pravilnika, osim dva novoizgrađena objekata u kojima su ispoštovani standardi pristupačnosti, u Pirotu gotovo se ništa nije uradilo kada je reč o adaptaciji postojećih. Neophodno je povećati nivo pristupačnosti u objektima gde se dalje od izgrađene rampe na ulazu nije ništa rešavalo, dok u mnogim od njih prepreke i dalje postoje već na samom ulazu: Gimnazija, Srednja stručna škola, Mlekarska škola, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Muzička škola, Tijabarska ambulanta, Centar za socijalni rad, Direkcija za izgradnju, Poreska uprava, Policijska uprava, Katastar, Muzej Ponišavlja i druge. Pomenula bih i glavnu Poštu koja je napravila prilagođen ulaz odmah pored glavnog, ali godinama je zaključan; unutra postoji lift/platforma. Nismo nikad dobili odgovor zašto se ne koristi. Potrebno je da se lokalna samouprava i predstavnici institucija više aktiviraju u rešavanju ovog problema. Mnogi misle da je dovoljno obezbediti rampu na ulazu, ali šta se dešava dalje po pitanju samostalnog funkcionisanja? Automatska vrata koja se mogu uklopiti u autentičnost svakog objekta, lift i pristupačan toalet su osnovni elementi pristupačnosti koje po zakonu treba da imaju svi objekti javne namene. Takođe, potrebno je da svuda postoje jasno istaknute informacije, postavljene taktilne staze i horizontalna signalizacija – da svaka visinska razlika, poput visokog praga ili stepeništa, ima jasno obeležen početak i kraj žutom linijom. Na taj način se slabovidim osobama omogućava sigurnije kretanje.

Feniks nije uklanjao samo arhitektonske barijere. Rušio je i one nevidljive – u informacijama, u pristupu znanju, u načinu na koji društvo gleda i sluša. Shvatili smo da inkluzija nije samo mogućnost da uđeš u zgradu, već i da učestvuješ. Da budeš deo života zajednice, da imaš pravo da stvaraš i menjaš svet iznutra. Tako su nastali projekti koji su otvarali nova vrata. Pomenula bih samo neke: „Vesti OSI“ bile su medijski prostor koji nije samo govorio o osobama sa invaliditetom, već sa njima i za njih. „Audio biblioteka“, u okviru koje smo dvadeset knjiga prebacili u audio format i predali Narodnoj biblioteci, nastala je iz uverenja da književnost mora biti dostupna svima – i onima koji knjige ne vide, ali ih čuju srcem. To je projekat koji bi svakako trebalo dalje razvijati i kontinuirano uvećavati audio arhiv. Projekat „Ravnopravni u informisanju“ pokazao je koliko je važno da osobe sa invaliditetom budu prisutne u medijima – ne samo kao tema, već i kao autori, novinari i sagovornici. U okviru mnogobrojnih aktivnosti snimljen je i dokumentarni film „Književni dan jednog feniksa“, koji je 2010. godine nagrađen Zlatnom buklijom za doprinos borbi protiv socijalne isključenosti. Feniks je time pomerio granice – od fizičke pristupačnosti ka kulturnoj i društvenoj ravnopravnosti. Nažalost, inicijativa da se iz gradskog budžeta izdvajaju sredstva za medijske sadržaje dostupne svima nije zaživela. Još uvek nemamo znakovne tumače u programima, titlovane priloge u informativnim emisijama, portali nisu opremljeni pristupačnim alatima, a redakcije lokalnih medija i dalje su arhitektonski nepristupačne.

2010. godine Pirot je posetila Meri Vorlik, tadašnja američka ambasadorka. Nakon sastanka sa predstavnicima vlasti okupila je i predstavnike organizacija civilnog društva. Bila sam pozvana da govorim o problemima sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom i šta našem gradu najviše nedostaje. Istakla sam ono što nas je najviše pogađalo – nepristupačno okruženje kao preduslov za obrazovanjem, zapošljavanjem i uopšte za integracijom OSI, nepristupačan prevoz, kao i nedostatak prostora za rad i aktivnosti organizacija osoba sa invaliditetom. Feniks je radio u iznajmljenom lokalu, Savez slepih i Savez gluvih delio je trošan prostor bez toaleta, a MNRL je imao dnevni boravak u učionici škole „Mladost“. Tokom naredne posete ambasadora saopšteno je da će biti obezbeđena donacija lokalnoj samoupravi za izgradnju Inkluzivnog centra u Pirotu – objekta po svim standardima pristupačnosti, namenjenog za rad organizacija osoba sa invaliditetom i svim građanima sa invaliditetom kojima je potrebna podrška. Tada me je pozvao predstavnik Opštine i došao na sastanak uz prisustvo sekretara Saveza gluvih, Saveza slepih, MNRL, kao i šefice Direkcije za izgradnju i glavne projektantkinje. Okupili smo se u prostorijama Feniksa da zajedno definišemo kako bi prostor trebalo da izgleda. Sve četiri organizacije usaglasile su se da svaka treba da ima kancelariju i po jednu prostoriju za aktivnosti. Definisali smo i zajednički prostor i prateće sadržaje. Kasnije su se sastanci preselili u Opštinu.

2012. godine formiran je Akcioni tim za pristupačnost Pirota. Sproveli smo detaljnu analizu 40 javnih institucija čime je jasno i precizno definisan nivo pristupačnosti u svakom pojedinačnom objektu. Upitnik je sadržao pitanja koja su definisana po principima koncepta Dizajn za sve. Rezultati su pokazali da imamo 18 delimično pristupačnih i 22 nepristupačna objekta od javnog značaja u gradu. Na osnovu izvršenih istraživanja definisana je Mapa pristupačnosti grada Pirota, na kojoj su ubeleženi objekti od javnog značaja prema kategoriji kojoj pripadaju (zeleni/pristupačni, žuti/delimično pristupačni i crveni/nepristupačni). Bio je to prvi put da je grad dobio uvid u sopstvenu (ne)pristupačnost, crno na belo. Ta analiza je bila osnova za izradu Akcionog plana za pristupačnost.

Godine 2014. Gradsko veće usvaja desetogodišnji Akcioni plan „Pirot – grad pristupačan za sve“, čiji je jedan od autora bilo udruženje Feniks. Ovim dokumentom po prvi put su bili definisani prioriteti ulaganja u pristupačnost iz gradskog budžeta na godišnjem nivou i postavljeni temelji dugoročne politike jednakih mogućnosti za građane sa invaliditetom. Realizaciju plana trebalo je da prati opštinska Komisija za pristupačnost, ali je njen rad ubrzo prestao. Iste te godine, dok je sve izgledalo kao početak kontinuiranog rada u institucionalnim okvirima, za nas je to bio kraj jednog poglavlja. Nakon obeležavanja desetogodišnjice rada, Feniks je zatvorio svoje prostorije – jednostavno, bilo je iscrpljujuće i sve teže da plaćamo zakup i režije preko sporadičnih projekata.

2017. godine završena je izgradnja i svečano otvoren Inkluzivni centar. Bio je to projekat koji smo dugo čekali - simbol jednog novog početka. Ali ne i prostor u koji smo, na kraju, bili pozvani. Došlo je do promena uslova rada s kojima se nismo slagali, koji su odstupali od prvobitnog dogovora, i Feniks je isključen iz daljeg procesa. Feniks je potom još neko vreme ostao neaktivan – sve dok nije i formalno odjavljen iz registra. Ipak, ostao je u svakom oborenom ivičnjaku, u svakoj rampi, u svakom dopisu koji je promenio jedan ulaz, jednu ulicu, jedan pogled na svet. Ostao je u uspomenama članova i prijatelja organizacije, u tragovima koji i dalje drže grad malo otvorenijim nego što je bio. Jer borba za pristupačnost nikada nije imala reflektore. Imala je samo – upornost.

U proteklih deset godina, od usvajanja Pravilnika do danas, u Pirotu je izgrađen jedan novi i prilagođen jedan postojeći javni objekat koji ispunjavaju uslove pristupačnosti. Reč je o gradskom bazenu koji poseduje prilazne rampe i mobilni hidraulični lift za spuštanje u vodu, kao i o nekadašnjem Domu vojske, koji je u međuvremenu pretvoren u Multifunkcionalni centar sa Narodnom bibliotekom, IT coworking prostorom i drugim sadržajima. Kompleks je opremljen lift-platformom, liftom, pristupačnim salama i sanitarnim prostorijama. Liftovi su, nakon dužeg čekanja, tek nedavno pušteni u rad. Na licu mesta sam saznala da korisnici ne mogu samostalno da uđu u objekat – neko mora da se popne uz stepenište i pozove radnika obezbeđenja da otključa spoljnu platformu. Za mnoge, to možda deluje kao sitnica, ali za osobe sa invaliditetom to znači zavisnost od pomoći drugih i ograničavanje samostalnosti kojoj teže. Sa sličnim situacijama susrećemo se često i na njih redovno ukazujemo. Pristupačnost ne znači samo fizički prilaz objektu. Ona podrazumeva da osoba sa invaliditetom ima mogućnost da dobije iste informacije, učestvuje u istim aktivnostima i koristi iste usluge kao i osoba bez invaliditeta - na jednako efikasan i jednostavan način.

U vezi nagrada koje je dobio Grad, priznanja koja dodeljuju Zaštitnik građana i Stalna konferencija gradova i opština, mogu reći da imaju pre svega motivacioni karakter. One nisu cilj sama po sebi, već potvrda da se trud prepoznaje. Najvažnije po meni je priznanje iz 2017. godine, kada je Pirot dobio glavnu nagradu za razvoj svih oblika pristupačnosti. Ta nagrada nije bila samo priznanje Gradu, već i svim ljudima koji su godinama obarali ivičnjake, gradili rampe i verovali da pristupačnost nije luksuz, već pravo. Te godine je poziv iz kancelarije Zaštitnika građana upućen ne samo lokalnoj samoupravi, već i meni i kolegama iz pokreta osoba sa invaliditetom iz drugih nagrađenih gradova. Prisutvovala sam svečanosti dodele; priznanje je u ime grada primio gradonačelnik, dok je Aleksandra Manić, projektantkinja i osoba koja je nesebično uložila mnogo znanja, truda i energije u izradu Akcionog plana za pristupačnost i druge aktivnosti, predstavila Feniksove i sveukupne rezultate. Kasnije je Grad Pirot nastavio da se prijavljuje na konkurse Zaštitnika građana u kategoriji pojedinačnih nagrada, koje se dodeljuju za konkretne novoizgrađene objekte, poput bazena i biblioteke.

Poboljšanju pristupačnosti može doprineti svako na svoj način. Sećam se, pre dvanaest godina, kada smo suprug i ja iznajmili stan u zgradi u kojoj živimo. Sakupili smo potpise stanara i podneli molbu Direkciji za izgradnju. Zgrada ima lift. Trebalo je samo ukloniti jedan stepenik na ulazu – i to je rešeno. Slične inicijative mogu da pokreću i druge stambene zajednice. Treba razmotriti na sastancima koje adaptacije su neophodne. Pristupačnost obuhvata šire slojeve stanovništva: starije ljude, rekonvalescente, ljude sa malom decom. Važno je, međutim, da se pre bilo kakvih radova obavezno uključe ljudi iz struke. Molim vas, nemojte to raditi „na svoju ruku“. Već smo nažalost, videli mnogo loših primera improvizovanih rampi koje umesto da pomažu – stvaraju nove prepreke. Za manje intervencije mogu se koristiti sredstva Investicionog fonda, dok veća ulaganja treba da podrži Grad.

Veliki trgovinski lanci, od usvajanja Pravilnika o tehničkim standardima, grade se standardizovano i pristupačno. Međutim, vreme je da i privatni sektor prepozna svoju ulogu u stvaranju grada bez prepreka. Vlasnici manjih lokala mogu mnogo da učine da svoje usluge približe svima – često je dovoljno nabaviti prenosivu atestiranu rampu koju će, po potrebi, izneti i prilagoditi korisnicima kolica, ovo se odnosi na visinsku razliku od jednog do tri stepenika. Ipak, svuda gde ima dovoljno prostora treba izgraditi rampu, jer je to svakako najbolje rešenje. Pristupačnost nije samo pitanje propisa, već kulture – načina na koji društvo pokazuje da vidi svakog čoveka. Inkluzivni centar treba da otvori vrata svima, da bi bio zaista inkluzivan. Objekat je građen za sve građane sa invaliditetom u Pirotu ne samo za članstvo organizacija koje su tamo smeštene. Mlade ljude sa invaliditetom treba osnažiti da budu zaposleni za vođenje obuka, info–sesija i inicijativa, da okupljaju i mlade iz opšte populacije i da svojim prisustvom unapređuju rad centra i inkluziju uopšte. Kroz programe socijalnog preduzetništva, centar bi mogao biti mesto gde se kreativnost i društvena odgovornost spajaju, a mladi sa invaliditetom postaju pokretači promena u svojoj zajednici. Takođe, pri izgradnji nove autobuske stanice nadam se da se mislilo na pristupačnost – objekta, perona i autobusa, u skladu sa Pravilnikom. Postojeći niskopodni mini-busevi za gradsku vožnju trebalo je već odavno adaptirati: vrata imaju dovoljnu širinu, a visinska razlika može da se reši sklopivom atestiranom aluminijumskom rampom, koja bi trebalo da bude obavezna u svakom autobusu i da je vozači postavljaju korisnicima kolica po potrebi. Potrebno je u vozilu ukloniti nekoliko sedišta i obeležiti prostor bar za jedna kolica. Za međugradske linije jedino rešenje su liftovi/platforme.

Poslednjih desetak godina koristim pomagalo namenjeno ljudima koji imaju otežan hod i veoma ograničeno kretanje - mobilni skuter. Otkad vozim gradom znam skoro svaki ivičnjak i da li je urađen po standardima ili ne, propratim uvek rekonstrukcije trotoara i kontaktiram ljude iz Direkcije za izgradnju kada primetim propust. Ponekad je greška kod izvođača radova, nekad kod nadzora. Oni su uglavnom voljni da to isprave. Ukoliko se zakasni i izvođači radova odu, time se više niko neće baviti. Onda morate biti uporni i podsećati ih u narednim građevinskim sezonama. To je moj lični doprinos – plamen koji čuvam kao deo Feniksove vizije. Uglavnom se trudim da situaciju sagledavam kao neko ko je prošao sve faze. Do devetnaeste godine života nisam imala invaliditet, a zatim sam gotovo šest godina bila nepokretna. Nakon mnogo hirurgija uspela sam da ustanem iz bolesničke postelje i, uz velike napore, aktiviram se u civilnom sektoru, pokušavajući da živim što je moguće normalnije. Na pitanje koji su mi danas najpotrebniji, a i dalje nepristupačni javni objekti, nemam mnogo toga da dodam što već nisam pomenula. Iskreno, više ne razmišljam o većini javnih ustanova u svakodnevnom smislu – svoje obrazovanje sam završila, radni angažman takođe, a sada sam u invalidskoj penziji. Moje interesovanje danas je usmereno na ono što čini život bogatijim: ustanove kulture, trgovinsko–ugostiteljske objekte, pristupačne turističke destinacije i putovanja u evropskim gradovima – mesta gde mi je omogućena veća sloboda kretanja, gde mogu da koristim javni prevoz i gde se osećam kao ravnopravni član društva. Tamo gde se nije odustalo od čoveka i ljudi se još uvek osmehuju.

Na kraju, najvažnija poruka cele ove priče nije o meni. Ona je upućena mladim ljudima sa hendikepom: učite, radite na sebi, jer znanje je moć i prvi korak ka slobodi. Terenska borba je teška za sve, ali za osobe sa invaliditetom mnogo teža - ne samo zbog fizičke nepristupačnosti, već i zbog onih drugih, tihih prepreka u glavama i u sistemu. Danas je više nego ikad moguće raditi od kuće. Ako ste digitalno pismeni, znate engleski i savladate neku veštinu, možete postati deo globalnog tržišta, biti konkurentni, stvarati i živeti dostojanstveno. Jer vi ste pre svega osobe sa integritetom. Invaliditet vas ne određuje – ne dozvolite nikome da vaša ograničenja stavlja u prvi plan. Nisu krive stepenice, niti vaš invaliditet, već društvo koje nije omogućilo da ih savladate – i time vas stavilo u stanje dvostrukog hendikepa. Zato ne čekajte da vam neko pruži priliku. Napravite je sami. Udružujte se, makar i u male, neformalne grupe. Govorite o svojim pravima, tražite rešenja, pozivajte i svoje vršnjake iz opšte populacije da vam se pridruže. Ne čekajte da se neko drugi seti vas. Sloboda se ne dobija – ona se osvaja, korak po korak. Jer sve strategije i planovi, nacionalni i lokalni, ostaće samo slova na papiru ako vi sami ne postanete deo te priče.

Male i velike promene mogu učiniti grad dostojanstvenim mestom za život svih građana. Ali dok ne postoji stvarna politička volja da se postojeći zakonski okvir primeni, dok lokalna vlast ne stavi pristupačnost na vrh dnevnog reda, svaka nova rampa ili prilaz ostaje simboličan čin, a ne stvarna promena. Pristupačnost nije nešto što se daje po milosti – ona je zakonsko pravo i pitanje osnovnog poštovanja ljudskog dostojanstva. Potrebni su kontinuitet, inicijativa i stalna posvećenost onih koji donose odluke.

Autor teksta: Ana Pecarski Pejčić

*Fotografija: Lična arhiva

Poštovani građani Pirota, ukoliko želite da iznesete stav o ovoj temi ili podelite svoje iskustvo možete nam pisati na mejl plusradio010@gmail.com sa naznakom - Za projekat "Pravo na život bez prepreka".

***Stavovi izneti u medijskom sadržaju nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.***