Postoje ljudi koji kroz život prolaze. Postoje ljudi koji svoj život ostave iza sebe, u glasu, u rečima, u ljudima kojima su otvorili mikrofon, u pitanjima koja su postavili onda kada je bilo mnogo lakše ćutati.

Za nekoliko dana naša Kuća istine i pravde imaće 20 godina života. Nisam siguran posle svega, ne znam da li ovu priču treba nazvati pričom o Radiju... možda je to priča o nama, o dobro pripremljenim borcima spremnim da im Istina i Pravda budu snaga kojom će hodati životom.

Ovo vreme priča o jednom buntu koji traje dvadeset godina.

Kada sam odlučio da nastavim život istim načinom kao mojih 28 godina u Radio Pirotu bio sam ubeđen, potpuno jak u svojoj želji da nastavimo tako.

Da nam ljudi, njihovi životi, njihove radosti, uspesi, muke budu osnova svega i da svakim trenutkom kada ispisujemo tekstove imamo samo njih pred nama.

Mi tu Kuću naše istine nismo doživljavali kao posao! Postala nam je život. Uvek sam govorio, mi živimo da bismo radili! 

Za vas, ljudi! 

Vreme ima svoj sud. A, naš sudija nikada nije bio strah. Bio je mikrofon, bila je kamera, bili su vaši pozivi, vaša pisma, dolasci kod nas.

I još nešto, možda još važnije: napravili smo sebi slobodu.

Smatrao sam bitnim da uoči ovog dana, Osmog septembra, otvorim dušu. Kako se ono kaže, da vam kažem sve ono što možda nisam rekao za svih mojih 48 godina ovog posla, 28 u Radio Pirotu i 20 u našoj Kući!

Naša Sonja je prihvatila, a da nismo ni razgovarali o tome šta će pitati.

Ali pre toga, hoću da vam, kao uvod ispričam jednu priču. Staru hiljade godina. Tursku bajku.

ČINAR (PLATAN) I TIKVA  

Ha, znate ono, bio jedan platan i jedna tikva!

Tikva se penje uz veliki platan, oslanja se na njega i, kada naraste visoko, počne da se hvali kako je stigla "do neba". Platan joj, međutim, ukazuje da je visina koju je dostigla zapravo zahvaljujući njemu. A onda dolazi pouka: ono što brzo izraste i brzo se vine u visinu ne znači da ima i čvrst koren.

Tikva se popela uz platan, visoko, i počela da se hvali svojom veličinom. A onda dođe zima. Tikva počne da se suši i vene, a platan ostaje.

I kada se tikva požali, platan joj, otprilike, kaže:

"Nisi ti porasla do mene. Ja sam tebe nosio."

"Ja sam do tog mesta stigao za decenije, a ti si pokušala da stigneš za nekoliko meseci."

Odgovor je surov i jednostavan: "Umireš." A na pitanje "Zašto?" — zato što je pokušala za nekoliko meseci da dostigne ono do čega je činaru trebalo mnogo decenija.

Evo originala:

Tikva se uhvatila za veliko stablo.

Penje se.

Raste.

Brzo.

I što je više raste, sve više zaboravlja da ne stoji sama.

Počne da veruje da je visina njena.

Da je snaga njena.

Da je veličina njena.

A onda dođe jesen.

Dođe hladnoća.

Tikva počne da se suši.

A činar (platan) ostaje.

Zašto? 

Zato što tikva ima lozu.

A činar ima koren.

Dubok koren za dugo trajanje.

Ova priča nije samo priča o nama ili o meni, ili o našoj Kući. Ona je priča o Pirotu i o nekim ljudima koji, kao tikve, nastoje da se uhvate za činar, i tada ćute, rastu, koristeći svaki trenutak da dosegnu visoko! Bez trunke obraza i stida.

Neka se ne zaboravi, naš Činar zna ono što tikva ne zna i što nikada neće znati. Ti ljudi, tikve, oni ne samo da ne znaju, već su pokušali da u svoj svojoj sakrivenosti lako bez znanja truda popnu se visoko!

Nije veličina u tome koliko visoko možeš da se popneš. Veličina je u tome koliko duboko možeš da pustiš koren.

Eto, ovo je najava Podkasta koji ćete u  narednim danima moći da usvojite ukoliko želite da čujete istinu jednog činara.

Naš ponos, naših 20 godina čine nas jakim, još jačim i borbenijim da se stalno uzdižemo visoko, tamo gde su sve istine života.

Srećan rođendan!