Danas je stigao mejl koji nam je poslao prof. dr Petar Anđelković.

Pozdrav Nešo,
Tvoj izvanredni i stručno napisan tekst o paralelnoj stvarnosti u kojoj živimo podstakao me da napišem ovaj tekst koji se uklapa u tvoju priču, i šaljem ti.

Dugo se u meni lomila ideja da li da napišem ovaj tekst. Prelomio sam i pišem ga iz dva razloga: najpre zato što se desilo, ovih dana meni, nije usamljen slučaj već se često ponavlja, a drugi razlog, koji je važniji, jeste taj što postoji opasnost da nas nepravde koje nam se čine vode ka tome da počnemo da krivimo državu i da bežimo iz nje.

Pesnici imaju tananu, senzibilnu dušu, i mnogo bolje od drugih ljudi uočavaju stvari koje obični ljudi ređe primećuju. Kada sam pre neku godinu prvi put pročitao pesmu Desanke Maksimović "U ropstvu", koja je dugo bila zabranjena, duboko zamišljen i zabrinut nad porukom te pesme, pomislio sam da naša rodoljubiva pesnikinja ipak preteruje i da nije u pravu. U pesmi, između ostalog, ona kaže:

Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i ošugalo...

Danas što više razmišljam o poruci koju nam šalje Desanka i što više analiziram realnost u Srbiji, plašim se da je u pravu.

Evo najpre, a Vi sami prosudite, šta sam doživeo u rođenoj otadžbini što me je duboko povredilo, a pouzdano znam da takvih slučajeva ima i te kako. Imam podosta godina, blizu sedamdeset, uvek sam bio lojalni građanin Srbije, od služenja vojnog roka, do preko pedeset dobrovoljnih davanja krvi, aktivista u mnogim, posebno sportskim organizacijama, univerzitetski redovni profesor, napisao blizu sto naučnih radova i devet knjiga...

Vozačku dozvolu i automobil imam od 1978. godine, prešao sam preko milion i po kilometara i nikada osim nekih sitnih prekšaja (vezivanje pojasa i prekoračenje brzine) nisam imao. Pre dve godine desio se incident kod Niša, u kome me je sud oglaso krivim i doneo odluku uz novčanu kaznu o oduzimanju dozvole na 8 meseci. Prihvatio sam to i čekao odluku. Kad sam video obaveštenje u sandučetu, pozvao sam policijsku upravu u Pirotu i službenika M.K. i zamolio da proveri o čemu je reč. Proverio je i obavestio da jeste iz Niša, ali da je došlo do neke greške u zavođenju i da će napisati ponovo i obavestiće me kada da preuzmem. Čekao sam, naravno, vozio automobil i jednog dana (subota) zaustavila me patrola uz tvrdnju da vozim pod zabranom koja je stupila u petak. Navodno, donosili su obaveštenje na adresu, nisu me našli i stavili na oglasnu tablu. Sudija za prekšaje apsolutno nije htela da uvaži ni jedan argument niti da sasluša policijskog službenika, koji je trebalo da me obavesti, odredila još jednu kaznu 100.000 dinara i nove kaznene poene (još 14), čime automatski trajno gubim dozvolu. Pitam se, a i Vas, da li je to pravda, gde se izgubila empatija, solidarnost, želja da se pomogne. Da li je bilo teško, i u čemu je bio problem da me policijska uprava, telefonom ili lično, obavesti o tome da je krenula zabrana. Posebno boli što pravda ne važi za sve. Da ne navodim niz slučajeva, gde policija postupa selektivno a sudije pravdu ne dele „ni po babi, ni po stričevima“, već po partijskoj direktivi i nekom drugom kriterijumu. Bole, mnogo bole te i takve nepravde. A Srbi su se odvuvek kleli Bogu pravde, i pevali himnu Bože pravde.

Ono što želim da poručim građanima, a što primećujem da se dešava, da to ne sme da nas navede da mrzimo svoju otadžbinu, niti sve policajce niti sudije. I te kako ima časnih ljudi među njima. Ako ne funkcionišu neke institucije, a očigledno da jeste, nije otadžbina kriva, zna se ko je kriv i to treba menjati, a otadžbina je jedna jedina. Dešava se, da se mnogi razočaraju, krive, „ruže“ državu i napuštaju je. Upravo znam jedan slučaj iz Pirota, kada je mladi policajac napisao kaznu nekome kome nije smeo, i posle torture koju je doživeo, razočaran dao otkaz i otišao na Maltu. Na kraju, navešću Vam jedan primer iz knjige pod naslovom kojim sam naslovio ovaj rad i koji govori o tome šta je pravi patriotizam.

„U jednom selu u Šumadiji bio jedan seljak Cvetko koji je bio zadužen za protivgradnu odbranu. Ali, desi se jednog dana strašan grad koji sve uništi u selu, a Cvetko nije ispalio rakete. Seljaci ogorčeni, neki bi da ga tuku, i ode jedan seljak Todor da vidi šta se desilo. Zatekne Cvetka kako sedi na panju i plače. Todor ga pita šta se desilo što nije pucao, a Cvetko mu kaže. Čime da pucam Todore kada mi država dve godine nije dala ni jednu raketu a kamo li platu. Todor mu reče, pa zašto to ne kažeš seljacima jer tebe krive, a Cvetko će. Neka Todore, bolje da krive i psuju mene, nego Srbiju, ja sam prolazan, a Srbija je večna“.

Zamislimo se duboko nad ovom porukom. Za sebe znam ja ću uvek, kao što kaže Zmaj, „biti Srbin sav“ i neću dozvoliti da me nepravde slome.

Živela Srbija!

* Prof. dr Petar Anđelković