Juče nas je profesor, da se pohvalim i prijatelj, Dragan Mitić, obradovao sa još jednom divnom pričom koja nas navodi na razmišljanje i koja nam šalje mudre pouke nad kojima treba da se zamislimo. Posebno treba da se zamislimo zašto smo tako lako skloni zaboravu i zašto ne učimo iz divnih primera kojih i te kako ima u našoj pametarnici. Posebno su značajni i važni svetli primeri, divnih „stranaca“ po poreklu ali koji su zavoleli Srbe i svoj život posvetili borbi za srbstvo i postali veći Srbi od mnogih Srba po rođenju. Svakako se tu izdvaja Ardžibald Rajs, prema kome takođe se nismo na najbolji način poneli, a evo još jednog takvog primera kojeg nam rasvetljava profesor: primer grčkog sveštenika Agatangela, koji je kao monah Divljanskog manastira podigao spomenik srbskim ratnicima, sa namerom da sačuva sećanje na stradale srbske vojnike. Žalosno je što tako malo danas znamo o njemu, što smo ovog divnog čoveka potisnuli iz sećanja i što decu ne učimo ovakvim svetlim primerima. Neka je večna pamjat i slava ovom velikom grčkom čoveku, a i svaka čast profesoru što nam je iz zaborava otrgao sećanje na ovog Grka - Srbina.

Prilog koji pišem i stavljam na uvid javnosti, ima za cilj da ukaže na još jednu srbsku zabludu da se zamislimo nad još jednom nepravdom koja nam je učinjena i rasanimo, a vezana je za naše „prijatelje“ Grke. Poznata je činjenica da svaki narod gaji, neguje i razvija iluzije o sebi. Međutim, Srbi, budući vekovima vaspitavani na načelima pravde, vrlo često gaje i iluzije o drugima. Te iluzije se pretvaraju u mitove o prijateljstvu i mahom se gaje prema onima koji uporno pokazuju, da ne samo što nisu prijatelji, nego su upravo vekovni neprijatelji. Te iluzije nam često smetaju da sagledavamo situaciju iz više uglova i ne vidimo opasnost i sa jedne i druge strane, niti vidimo ko su nam prijatelji a ko dželati i šta im je cilj. Navešću ovom prilikom jedan primer, a ima ih podosta, opet naglašavam ne sa namerom da se prema nekome razvija mržnja, niti da se generalizuje, jer u svakom „kukolju ima i žita“ (namerno sam obrnuo značenje narodne poslovice) već u cilju istine, one prave.

Godinama nas ubeđuju, a i sami sebe ubeđujemo, da su nam Grci jedan od najbližih i prijateljskih naroda. Letujemo u Grčkoj, kupujemo nekretnine u Grčkoj, bratimimo se sa nekim gradovima i slično. Šta nam govore istorijske činjenice? Najpre, vrlo je upitno samo poreklo Grka, o tome nekom drugom prilikom. Za našu pametarnicu je važno da postoje niz autora koji navode podatke o tome da su na prostoru današnje Grčke živela srbska plemena. Miloš Milojević navodi da prema ''ocu istorije'', Herodotu, „Grci su najvećim delom postali od starosedeoca kasnije Grčke, Pelazga koji su se 'promenili' u Grke''. I Siprijan Rober tvrdi da su Grci proizašli ''iz pelazijskog stabla''... Olga Luković – Pjanović navodi reči Italijana Apendija koji, pozivajući se na Herodota, Tukidita i Strabona, piše: ''Pelazgi su bili Tračani i Skiti''. I profesor Milan Budimir u Pelazge ubraja Tračane, napominjujući da su ''u samoj kasnijoj Grčkoj, Apolonovo proročište držali trački sveštenici''. Odatle ona zaključuje: da ''drevni Pelazgi, nazvani od Grka 'varvarima', nastanjeni pre Grka'' i to ''od Dunava pa do kraja Peleponeza'' bili su antički Srbi koji su govorili srpskim jezikom''. O tome su pisali i Jovan Deretić i Aleksandar Šargić i drugi autori. Ovom prilikom podsećam i na stari Zakonik Lički, koji je bio uklesan u kamen obelisk, u gradu Sirbinu, koji potiče iz VIII veka pre Hrista, napisan srbicom i predstalja kamenu knjigu zakona i običaja Srba.

Da ne bismo išli toliko daleko u prošlost uzmimo ovom prilikom samo poslednja dva veka kada se u Grčkoj, posebno u severnom delu, sistematski radilo na ubijanju, proterivanju i brisanju srbskog naroda i srbskog sopstva. Istorijska je činjenica da je pre Berlinskog kongresa (1878) u Egejskoj Makedoniji bilo vrlo mali broj Grka, što je potvrdio i popis stanovništva iz 1912. O tome, takođe, postoje brojna svedočanstva. Najpre je o tome takođe detaljno pisao Milojević, ali i Ljubomir Miletić koji je istraživao zločine grčke vojske tokom 1913. godine, o čemu postoje i svedočenja samih grčkih vojnika u sačuvanim pismima koje navodi Blažo Manevski (2020). O tome, takođe, detaljno govori i Đorđe Bojanić, pozivajući se na popise stanovništva u Egejskoj Makedoniji i kako se smanjivao broj Srba (2020). Do pre jednog veka, Egejsko more zvalo se Belo more. Prema popisu stanovništva s početka 20. veka, u Solunu i na obali Belog mora, u većini su živeli Srbi, zatim muslimani (Turci), Jevreji, a tek na četvrtom mestu Grci. Ono što se danas naziva severom grčke države, do prvog balkanskog rata, bila je južna Makedonija i zapadna Trakija. Dakle, govorimo o istorijskim srpskim teritorijama, gde je većina belomorskih Srba živela do 1920-ih. Godine 1917. i 1918. naši ratnici na Solunskom polju slavili su svoje Slave u rovovima. Išli bi u obližnje selo da od lokalnih seljana dobiju voštanu sveću, kuvano žito i umešen kolač za Slavu. Domaće stanovništvo, koje ih je snabdevalo nije bilo grčko. To su bili Srbi i naši vojnici su sa njima komunicirali na srpskom jeziku.

Nakon nepravde kada je Egejska Makedonija pripala Grcima, iako je srbska vojska oslobodila veći deo severne Grčke, Grci su doneli Ustav po kome su svi pravoslavci u Grčkoj smatrani za Grke, bez obzira na drugačiju etničku pripadnost. Od tada kreće sistematsko brisanje svih tragova srbskog sopstva i menjanje naziva mesta sa srbskim toponima. Posebno će se taj proces ubrzati i u neku ruku zaokružiti proces grceiziranja severne Grčke i trajno izbrisati srbsko sopstvo 1921. g. kada je iz Anadolije u Turskoj proterano preko milion Grka, koji su naselili sever Grčke – ceo Halkidiki, široko područje oko Soluna i celu današnju severozapadnu Grčku. U ovih 100 godina, iz severne Grčke je proterano oko 800.000 Srba, oko 500.000 je grceizirano, a mnogi su pobijeni. Poslednji talas proterivanja Srba sa severa Grčke odigrao se nakon Drugog svetskog rata i ustanka koji su tamošnji Srbi podigli u pokušaju da se ujedine sa svojom severnom braćom iz današnje Makedonije. Hristivoje Pejčić u knjizi Od Aleksinca i Niša do Krfa i Zejtinlika (2018), takođe, navodi niz dokumenata koji svedoče o grčkim zločinima nad Srbima, naročito nakon formiranje prve Grčke države 1822–1830. što je dovelo do asimilacije Srba, odnosno do njihove manje-više nasilne helenizacije.
Istorijski je fakat da su Srbi i Grci su kroz istoriju više puta ratovali i vojevali na istoj strani, najčešće protiv zajedničkih neprijatelja poput Osmanskog carstva i bugarskog ekspanzionizma. Najvažniji zajednički rat i savez Srba i Grka bio je u grčkm ratu za nezavisnost (1821–1829). Mnogi srpski i crnogorski dobrovoljci su se borili na strani Grka za oslobođenje od Osmanskog carstva. Takođe, a to najbolje svedoči grčko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata u Pirotu, gde su sahranjeni posmrtni ostaci 358 grčkih vojnika koji su učestvovali u oslabanjanju Srbije i Pirota.

Prema tome, bez ikakve potrebe i želje za mržnjom, imajmo ove činjenice na umu i racionalno sudimo o projektu koji su Grci uspešno sproveli, kao uostalom i Hrvati i očistili „svoje“ države od Srba. O etnocidu grčke države nad belo-morskim Srbima gotovo ništa nije rečeno čitav vek. Svakako pominjanje toga „nije bilo popularno“. Međutim, pravo prijateljstvo (ili neprijateljstvo?) može se zasnivati samo na utvrđivanju istorijskih činjenica. A, istoriografija nam govori da nema nikoga ko se nije, u većoj ili manjoj meri, ogrešio o najstradalniji srbski narod u prošlosti.

* Prof. dr Petar Anđelković