(Paune, daj bre vidi!)

Tako sam odlučio, tako mi krenulo, tako sam se rodio i tako sam počeo da radim ovaj užasni posao. Mada, kada bih se vratio na „mlade godine“, što kaže ovaj narod, isto bih.

Narod. Često bespomoćni ljudi u selima. Izgleda da je njima najlakše obećavati... ima li ko kome treba više da bude uz njih? Taj svet koji unezvereno gleda i čeka da ga neko razume.

Kome, ako ne njima?

Ovih dana stizale su poruke na Vajberu, imao sam i pozive, slučajne susrete...

„Paune, daj bre, vidi. Pomozi nešto...“

Za sad samo malo! Ima još:

„Otišla sam u Bolnicu. Htela sam da radim kolonoskopiju. Muči me želudac, ne mogu da spavam. Ne smem, mora da bude pod anestezijom. Rekoše mi, još 2013. tadašnji direktor zabranio da se radi pod narkozom, već ‘na živo’! Šalju me u Deva med.

„Zovem iz naše selo. Oratiše na televiziju da će nekakva ambulanta da dojde na kamion da ni pregleda. Zašto nema? Gleda ženske u vojničko, bile u nekoje selo, merile pretisak, a kod nas nema niko."

Jalbotina, nema vode. Nema za ljude, nema ni za stoku.

Odavno je tako.

Nišor: poznato vam je sve. Narod se podelio. „Neka samo reše da imamo vodu, nas politika ne interesuje.“

„Paune, hteo sam da te zovem. 'Ajde, dođi u Vojnegovac. Problemi i put i voda...“

„Pisali ste o toboganu, 17. je prošao, bio rok. Ništa za sada."

U naselju Sarlah neko je potrovao pse.

„Autobuska se ne radi! Objavljujete vi, ali nema pomaka. Kada će Denča i Vladan da se dogovore?“

„Idite da vidite kakvi su zidovi u Sali Pedagoške akademije!“

„Video sam svojim očima kako doteruju kamione sa smećem prema Prisjanu, na Drvenik. Čiji su kamioni?“

„Mi Tigrovci, kada izlazimo s posla, čudom se čudimo da li je zaista potrošeno 300 miliona za ovu deponiju. Sad je više nema. Zarasla u nisko drveće, žbunove. Da li je plan takav? Mnogo potrošeno za šta?“

„Čujemo da su tri opcije u igri za put do Babinog zuba. Kako beše, Temska, Topli Do i Bela Palanka?
Ma samo neka bude. Knjaževčani i Zaječarci nam očitaše lekciju!"

Nakupilo mi se. I juče sam pukao. Nisam skoro pratio našu TV, ali...

Imam jednog dobrog drugara, Piroćanca, koji se često javlja i šalje mi komentare. Ne živi u Pirotu, zna pirotske prilike. Pre deset godina je otišao. Profesor. Sinoć kasno, završismo komentare o Rijeri, Zvezdi...

On mi kaže:

Imam za tebe poslasticu. Bio ti bivši prijatelj na pirotskoj televiziji. Sabale.“

I ode. Čeka ga društvo. Stiže na Vajber snimak.

TV Pirot. Gost Vladan Vasić.

Ha, ha... "Bivši prijatelj". Preslušao sam jednom, vraćam ponovo i ne mogu da verujem.

Priča On, Ona pomaže. Zajedno konstatuju da je teško, da se rokovi ne poštuju, da je teško sa izvođačima. Tobogan kasni, autobuska kasni, Gimnazija kasni...

I zajedno konstatuju da sve kasni. Ali, ko zna, možda je to dobro! Trajalo je dvadesetak minuta.

Žurio „Dabl ve“ na kolegijum, gde, kažu, o svemu „tresu“. Setih se... tamo su, kako sam tada čuo, pale naredbe da se izjave ne daju „na Pauna“.

Ne znam.

To nikada nije objavljeno – kakva je gledanost ove televizije. Znam da se ljudi javljaju pred Novu godinu da dobiju neku nagradicu. A sada?

Niko se ne javi. Evo ga Vladan Vasić ovde. Pitajte ga! Ma, jok.

I ode na kolegijum.

APLAUZI, APLAUZI...

Moj drug, koji ima smisla za humor, zove me, a taman pokušavam da dremnem.

„Na šta ti je ovo ličilo?“

„Na RTS u doba Miloševića“, odgovorim ja.

Smejao se minut.

 "Nisi normalan. To sam hteo da ti kažem!“

Reče on meni i prekinu vezu.

Još ovo samo! Jutros rano, ovaj moj drugar, kao „zaludni kaluđer“, šalje mi tekst.

„Kad se vojska u Pirot vrati...“ piše mi on.

Čitam ja, naravno. I šta mi padne na um? Kakav tekst!

Videli smo i čuli. Kakva analiza. Stil mi poznat.

Da li je „Dabl ve“ počeo da menja „rabotu“? Da je veštačka pisala – ne liči mi. Da je zaposlenica pisala – možda.

Dok narod zapomaže, traži sasvim obične, male životne stvari, „Dabl ve“ se „širi“.

Da li se on to na lovom pojačanom portalu okušava i kao žurnalist, žureći da sa Njim snimi novu rodoljubivu priču o gradu našem jedinom?

I DIGRESIJA!

Malo je trebalo da danas, kao preduzetnik i vlasnik privatne firme, ispoštujem propise i ne dozvolim novinaru da tačno u podne ide na teren, na temperaturi od 40 stepeni.

Hajde, „Dabl ve“ je tamo. Možda nešto novo kaže, mislio sam.

Nije ga bilo! Došao direktor JP i većnik izražen u domaćoj valuti.