"Neko oprostio - pomilovao studente, takoreći teroriste, bez valjanih dokaza o tome da su se zaista urotili protiv države i Njega.

Usput i one koji su, uz puno dokaza, gradili kule od karata, pa se krov srušio. Ali ne na njih, nego na decu koja su čekala voz na stanici, ne dočekavši ni voz - ni naredno svitanje.

Neko oprostio ženi koja mu nije oprostila njegov oproštaj, jer nema s kime 'ladno vino piti, mada mu je Džek Danijels umalo došao glave.

Neko neće da oprosti ni popreki pogled, ni ćutanje kada je trebalo prozboriti koju reč, ni reči kada se moralo ćutati.

Opraštanje je, doduše, uz iskreno pokajanje, temelj vere drvodeljinog sina, Galilejca koji je oprostio i onom što je u potaji stavio 30 srebrnjaka u džep.

Čak se i srebroljubac istinski pokajao i još istinskije obesio na maslinovom stablu, pa je tako, kao pokajani grešnik, ponovo uz Njega na nebesima.

Nego, da li se neko od pomilovanih, i ovih i onih, i naših i "njinih", odistinski pokajao što je, kao, spremao Molotovljeve koktele i što u beton nije stavio malo više cementa i gvožđa?

Nije, naravno, ili se bar nije čulo, mada bi se pročulo da jeste.

Zato poslednje pomilovanje nije ni hrišćansko ni ljudsko, već nešto drugo, ali mi vaspitanje i godine ne daju da kažem ono što svi znamo.

Na kraju, ako ima kraja lažnim prorocima i mesijama, izmišljenim Bader-Majnhof grupama i stvarnim velikomučenicima koji samo čekaju svoj voz, postavlja se pitanje da li nas Novi Zavet obmanjuje, pa da se okrenemo apokrifnim jevanđeljima u kojima je sve potaman i gde je sve lepo, čestito i milome Bogu pristupačno."

* Autor: Dejan D. Ristić, tužilac u penziji