Miranovac, uljni škriljac i jedna prekinuta energetska vizija

Tekst koji sledi nije senzacionalizam, već pokušaj da se osvetli jedna gotovo zaboravljena energetska epizoda Ponišavlja. Reč je o eksploataciji uljnih škriljaca u Miranovcu kod Bele Palanke, između dva svetska rata, kada se nije stalo na rudarenju, već se pokušalo i sa dobijanjem tečnog goriva iz kamena.

Pod pokroviteljstvom tadašnjeg ministra rudarstva, Piroćanca Đorđa Zlatkovića, uz kopanje uglja podignuto je i postrojenje za termičku preradu uljnog škriljca. Zagrevanjem bez prisustva vazduha dobijana je tečna termogena materija — po svojstvima bliska nafti — u vreme kada su tečna goriva već imala strateški značaj.

Sudeći po terenskim nalazima i usmenim svedočenjima, taj poduhvat nije ostao na nivou kratkotrajnog eksperimenta. Na mestu nekadašnjeg postrojenja i danas se mogu uočiti betonski temelji, dok su do nedavno postojali i živi svedoci rada. Prema njihovim kazivanjima, dobijena tečna faza transportovana je na dalju preradu ka Bosanski Brod, što ukazuje da je postojao izvestan stepen kontinuiteta proizvodnje.

Planirana izgradnja uskokolosečne železničke veze prema nišavskoj dolini dodatno potvrđuje da se razmišljalo u pravcu stabilnog industrijskog sistema, a ne samo lokalnog pokušaja. U tom svetlu, Miranovac se pokazuje kao začetak jedne šire energetske koncepcije.

O ovom poduhvatu, međutim, nema mnogo sačuvanih domaćih izvora. Tehnološke šeme, imena inženjera i detaljni izveštaji nisu dostupni u digitalizovanoj građi. Upravo zato na značaju dobijaju terenski tragovi i usmena istorija, kao retki svedoci jedne gotovo iščezle industrijske priče.

Zanimljivo je da se tragovi ovakvih pokušaja pojavljuju i u stranim analizama energetskih resursa iz perioda Hladnog rata, gde se pominju mala predratna postrojenja za preradu uljnih škriljaca i transport dobijene tečne faze ka većim rafinerijama. Iako bez lokalnih detalja, ti zapisi potvrđuju da ovakvi poduhvati nisu bili zanemareni u širem energetskom kontekstu.

Pokušaj dobijanja „nafte iz kamena“ u Miranovcu ne treba posmatrati isključivo kroz prizmu njegovog ekonomskog ishoda. U njemu se ogleda rana svest o značaju energetske nezavisnosti i spremnost da se sa tim izazovom eksperimentalno suoči. U pitanju nije bio tek tehnički pokušaj, već izraz jedne šire vizije.

Utisak da je taj poduhvat mogao da se razvije u stabilniji sistem nije bez osnova. Postojali su proizvodnja, transport i planovi infrastrukture — dovoljno da se govori o sistemu u nastajanju. Njegov prekid nije bio samo tehničke prirode, već posledica širih istorijskih okolnosti.

I možda najrečitije svedočanstvo o sudbini ove ideje ostaje jedna jednostavna priča sa terena: da je postrojenje zatvoreno u trenutku kada se od njega očekivalo da proizvede i ono što nije moglo — margarin iz škriljca. U toj gotovo ironičnoj slici ogleda se razlika između inženjerske vizije koja je pokrenula poduhvat i kasnijeg nerazumevanja koje ga je okončalo.

Miranovac zato ne treba posmatrati kao neuspeh, već kao prekinutu mogućnost — trag jedne rane energetske samosvesti, koja je u Ponišavlju postojala mnogo pre nego što smo je ponovo počeli otkrivati.

*Prof. dr Dragan Mitić