Priča o čoveku koji je sprečio rušenje mosta na Nišavi

I — UVOD: MOST KOJI LjUDI NE PRIMEĆUJU

Velika većina belopalančana ne zna istoriju nastanka, još manje opstanka, lučnog armirano - betonskog mosta na Nišavi, ali bez obzira na to on je nekako svima blizak i drag. Svi ga osećaju kao neraskidivi deo svakodnevice, sredine i prihvataju ga kao simbol varoši, ali je i svima bolno da ga vide zapuštenog.
Šezdesetih godina prošlog veka, u one sveže postpreobraženjske avgustovske i rane septembarske dane tu negde na sredini rastojanja od mosta do železničke pruge, na levoj strani ulice, sedeo je na klupi jedan starac, pritisnut godinama i mislima i pogledom ćuteći ispraćao prolaznike. Nikada ni jednom od tih prolaznika nije palo na pamet da je prešao preko mosta baš zahvaljujući tom starcu, i niko od tih prolaznika nikad nije ni pomislio da je jedne oktobarske noći 1944. godine taj most trebalo da nestane, a da ga je spasio upravo taj starac.
Danas više nema tog starca na klupi, nema ni sela punih ljudi, ni đaka pešaka, ali se još uvek prolazi preko Nišavske duge. Niko i ne pomišlja da mosta tu ne bi moglo biti. Tako je logično da je on tu. Idu kamioni, automobili, pešaci, odvija se svakodnevni život.

II — KO JE TAJ STARAC SA KLUPE - JOSIF MLADENOVIĆ

Iza lika dobroćudog starca sa klupe, svima dobro znanog kao Deda Josif, stajala je burna biografija seljačeta iz Gornje Glame sa desne obale Nišave. Rođen je 1887. u sam osvit oslobađanja Ponišavlja u Gornjoj Glami. Sledi surova borba za život: pečalbarenje, ratovi, gubitak članova porodice. Kao dvadesetpetogodišnjak, u punoj snazi našao se u Prvom pozivu u Balkanskim oslobodilačkim ratovima 1912./1913. pa zatim u Prvom svetskom ratu. Sledi golgota preko Albanije, Krf i povratak. Sve je tako prosto i kratko rečeno, a u tome ceo jedan život ratnika. Komunikativan i širokogrud, uspostavio je brojna poznanstva, bio pokrovitelj seoskoj deci koja su učila škole i zanate u varoši, prijatelj njihovim roditeljima, čovek od poverenja i onaj koji se nalazio kad je trebalo.
Nosilac je medalje Albanska spomenica i drugih odlikovanja, a jedno vreme je bio predsednik Udruženja nosilaca Albanske spomenice u Beloj Palanci.
Bio mi je daleki rođak. Razgovarao sam s njim. Neke stvari koje mi je ispričao ostale su mi u pamćenju. Prvu belešku o njemu sam sačinio za književni časopis Navissus, 1972. g.
Ali onu najvažniju i najdramatičniju priču, priču o tome kakao je spasao nišavski most, današnju nišavsku dugu, ispričao mi je samo jednom.

Sl. Pogled na most sa nizvodne strane. 2026. Obrada po podlogama Predraga Mitića

Sl. Josif Mladenović, kao penzioner, Foto – iz porodičnog albuma Mladenovića

II — BELA PALANKA, JESEN 1944.

U oktobru 1944. nemačke snage su se povlačile dolinom Nišave, a Bela Palanka je bila važna železnička i drumska tačka.

Belopalanačka železnička stanica, kao granična stanica je imala triangle, okretnice za lokomotive, skretnički sistem, vodocrpnu stanicu i celokupnu železničku infrastrukturu za okretanje lokomotiva i njihovo opskrbljivanje.
Nemačka inženjerijska praksa povlačenja je podrazumevala uništavanje cele te infrastrukture i na kraju rušenje pruge raonikom za lomljenje pragova. Kako su se tokom okupacije nemački vojnici i oficiri prinudnom rekvizicijom useljavali u boljestojeće varoške kuće, dvojica pripadnika nemačkih vojnih snaga su se našla u Deda Josifovoj kući.
Jedan od njih je bio, ili mobilisani Holanđanin, ili Nemac poreklom iz Holandije. Sem prostorija za smeštaj koristili su i prostor uz vunovlačaru za smeštaj konja i tehnike.

IV — NOĆ U OČI POVLAČENjA NEMAČKE GRANIČNE POSADE IZ BELE PALANKE

Nemački vojnik, Holanđanin, koji sa drugim Nemcem boravi kod Josifa, otkriva mu: most na Nišavi će biti miniran u jedan čas posle ponoći a nemačka vojska će se povući ka Nišu. Josif je još u toku dana video diskretno razvučene kablove od mosta ka naselju. Bilo mu je jasno šta se sprema. I dovoljno je saznao:
Jedan sat. Kablovi. Most.
Deda Josif pokušava da nađe ljude i da sabotira miniranje, ali niko mu se ne odaziva. Niko ne želi, ili nema hrabrosti, da pođe sa njim. Počinje noćna mora Deda Josifa - kako da spreči rušenje mosta?
Nikad neće zaboraviti koliko se radovao, i ne samo on nego cela varoš i sela u Ponišavlju, kada je skinuta oplata na izlivenoj konstrukciji i kada se iz košuljica pojavila „Nišavska duga“ u svom elegantnom skoku preko reke. Te 1934. godine on je već imao 47 godina, bio domaćin i zreo čovek sa iskustvom iz tri rata, i znao je šta znači imati ili nemati taj most. Nemati ga znači, odseći pupčanu vrpcu, koja ga je vezivala za njegovu Glamu, braću, roditelje, familiju.
Most nije bio samo beton i gvožđe. Bio je veza svih sela sa desne obale sa varoši, njegovih ljudi sa školom, pijacom, zanatima i životom.
I onda:
Josif odlazi sam u mrak, negde na sredini rastojanja od mosta do prvih kuća u naselju.
Preseca kablove.

Sl. Most u izgradnji, 1934. g. Foto – iz arhive Slobodana Janjića, Autor nepoznat

Sl. Umetničko viđenje mosta na Nišavi u Beloj Palanci. Akvarel akademskog slikara i prof. sa FLU u Beogradu Vladete Živkovića. Foto Vladeta Živković, 2026.

V — JEDAN ČAS POSLE PONOĆI

Jedan sat po ponoći lokomotiva sa kompozicijom i vojnicima je pod pritiskom pare, škripi, što pre bi da krene. Na začelju raonik za lomljenje pragova. Vojnik zadužen za iniciranje eksplozije pod vodostanicom, trianglom i skretnicama aktivira minersku napravu. Eksplozije u ponoći, prašina, bljesak... Čeka se vojnik koji minira most sa druge strane pruge. On pokušava da aktivira mine pod mostom, baca se na motocikl i juri ka lokomotivi u oblaku pare. Voz kreće, raonik lomi pragove i krivi šine. Vojnik sustiže kompoziciju i ubacuje se u nju.
Dva minerska punjenja pod temeljima nišavskog mosta su deaktivirana.
Most ostaje.
Deda Josif teško diše u nekom stogu kukuruzovine.

DVADESET OSAM GODINA KASNIJE

Sedamdesetih godina prošlog veka na desnoj obali Nišave stajao je spomenik srpskim ratnicima poginulim pre 95 godina, u borbama za oslobođenje Bele Palanke 1877. godine. Vreme ga je nagrizlo, a novo vreme gotovo zaboravilo.
A onda se 1972. godine pojavljuje Deda Josif.
Te 1972. godine Deda Josif ponovo stoji pred jednim mostom — ali ovoga puta ne fizičkim. Ovog puta stoji pred mostom pamćenja ispod kojeg teče vreme.
Nije spašavao most. Spašavao je sećanje.

Sl. Slika nastala posle intervencije Solunaca na popravci spomenika u Gladnom polju. Akciju je organizovao Josif Mladenović. Na slici je označen elipsom. Foto - iz porodičnog albuma Mladenovića

VI — OSLOBOĐENjE

Posle burne noći, 11. oktobra 1944. godine Bela Palanka je oslobođena. Nemački voz povlačio se prema Nišu, ostavljajući za sobom razorenu prugu. A most preko Nišave — onaj koji je trebalo da bude srušen — ostao je prohodan.

VII — DRUGI MOSTOVI, ISTA SUDBINA

Josif nije bio jedini čovek koji je u poslednjim danima rata pokušao da sačuva most. Poznat je slučaj Starog savskog mosta i Miladina Zarića, čija je priča, međutim, imala više učesnika i složeniju istoriju.
Postojao je i najpoznatiji evropski slučaj spasavanja mosta — onaj u Remagenu, koji je čak i filmovan. Međutim on se bitno razlikuje – kod Remagena most su sačuvale okolnosti borbe i neuspeh nemačke akcije; Nišavsku dugu, prema Josifovom svedočenju, sačuvao je pojedinac koji je pre aktiviranja presekao vezu.

Sl. Nišavska duga na slici Dušice Đurić, unuke Josifa Mladenovića – Sećanje na dedu, Foto Zoran Đurić

VIII – EPILOG DOGAĐANjA NA NIŠAVSKOJ DUGI

1934. godine, kada je sa mosta skidana oplata, Josifu Mladenoviću bilo je četrdeset sedam godina. Gledao je kako preko Nišave nastaje nova veza Ponišavlja i radovao joj se.
Deset godina kasnije, u svojoj pedeset sedmoj, učinio je sve što je mogao da ta komunikacija ne nestane zajedno sa nemačkim povlačenjem.
Dvadeset osam godina posle toga, 1972, obnovio je spomenik ljudima koji su živote položili u borbi za oslobođenje Ponišavlja.
Umro je 1976. godine.
Jednom je sačuvao most. Drugi put je sačuvao sećanje.
Mostovi i dalje stoje.
A Deda Josifa više nema.

Sl. Mogući znak pažnje prema graditelju i spasiocu „Nišavske duge“. AI interpretacija po podlogama Dragana Mitića

* Prof. dr Dragan Mitić