Često mi na um padne ono od Patrijarha Pavla "da budemo ljudi"... kažem često, jer ne želim da objašnjavam zašto, tek, još češće ljudi dođu na vrata naše redakcije, pišu nam pisma, zovu telefonom.

Da ih ne spominjem.

Život je neka čudna, ogromna tvorevina i kada bi se o svakome od nas živih nešto znalo, onda bi se ne samo mi, ma cela planeta zamislila.

Koliko li ih i gde ima i koji u ovim trenucima nestaju sa ovog sveta gladni, žedni, nikada okupani?

Porodica Dinčić je samo jedna. Gledam svakodnevno našu sugrađanku koja s cegerom prolazi gradom, svesna da ide bez cilja i da kada padne noć ne zna gde će. Zamislite da noćas lutate gradom i da konačišta nemate.

Bilo je tako sa Salićima u Tijabari, ma, da ne pominjem.

Dinčići su jedan od poslednjih primera. Bar onih koje znamo. Zvali su neki njihovi i zapomagali da noćas nemaju gde.

Našli su. Na klanici, u napuštenom hodniku i nazovi sobici koja smrdi na dim jer je gorela, tu su na zemlju položili neke krpe i započeli život.

BESKUĆNICI! Porodica Dinčić! Lela, Savena i Stanko! Dečica bez detinjstva!

HITNO! Život porodice Dinčić uzmemirio naše ljude! Pomoć je neophodna. Ponudite prazan ili napušten stan!

Još jedna stranica tužne priče o porodici Dinčić, danas na Veliku Gospojinu, Slavu našeg grada

Milan je dolazio pre neki dan. Sledeći put su došli sa suprugom, nosila je bebu u naručju. Dojila je.

Zvao sam, neću joj sada pominjati ime, ona je broj jedan u gradu za Rome. Razgovor je bio na ivici svađe. Tražio sam da za deset pokuša da nađe krov. Ide zima.

Razgovor smo završili, izgleda za sva vremena. A zna ona dobro koliko smo se mi u Redakciji trudili za afirmaciju Roma u Pirotu.

No, tako je, kako je.

Pre dva dana, došla je supruga, ponovo je dojila bebu. Slušala je, razgovarao sam sa Bojanom Pešićem. Obećao je čovek da će se maksimalno angažovati.

Otišla je. Danas su ponovo došli svi.

Pred njima sam pozvao Mariju Vasić, direktorku Centra za socijalni rad. Uključio sam kameru da ih vidi. Bila je izuzetno korektna. Ponedeljak, nije u Pirotu, da se čujemo u utorak - dogovorili smo se.

Eto to je današnja, jedna od bezbroj tužnih priča.

Ako imate bar malo snage i ako ste spremni da se uznemirite i razumete kako žive ova dečica s roditeljima, onda ćete razumeti koliko je život i surov i lep, siv i beo...

 Hajde da se razumemo.

 Da budemo ljudi...