Kraj juna. Loše vreme. Kiša. Na mesindžer sam dobio jednu od mnogih poruka. Javio se Dejan. Ne znam čoveka !

Pokušali smo te večeri da pronadjemo krov u kućama na Sarahu. Dejan mi je dao Milanov broj. Otac porodice Dinčić. Goran Djurić, bivši predsednik MZ Sarlah me uputio.

 Nije se moglo.

Vratio se Milan. Gde su spavali ne znam.

Od tada je prošlo dosta vremena. Juče se Dejan ponovo javio. Nadamo sam se da se za ovo vreme nešto  dobro desilo!

Nije!

Šestočlana porodica Dinčić živi na ulazu u propalu Klanicu, tu desno iza one prostorije za vratara. Bilo nekada.

Obećao sam. Jutros sam ,,pokucao" na vrata. Ama na gvozdenu  kapiju, ljudi. Kao da je znao, ispred me dočekao ponovo Milan. Iza njega gledala su me deca. Tu je i njegova žena Marija

Kakav "doček" musava dečica, najmladja, u rukama majke. Poveli su me u... Kako da nazovem to gde sam ušao, to gde spavaju. Soba nije, muka li je, šta, tuga sigurno.

Rekoh musava deca. Na žici, suši se njihova odeća,  pantalonice. Pita, gde se umivaju, gde peru, gde se i kako hrane ...

 Da li neko pomaže, Milane? Ko dolazi, sa kim razgovaraš, ima li pomoći, od čega živite?

Kada sam izašao, pokušao sam da u dvorištu saznam njihova imena, kada će u školu, imaju li ova deca detinjstvo. Da li ima ,,nezvanih gostiju, boje li se narkomana

Krenuli su da me ispratre. Baka je ostala u fotelji.

Tu pred kapijom, naišao je komšija. Jedan od ljudi koji tu prolazi svakodnevno i ... ništa ! Ko gleda drugoga, nikoga nije briga, reče on u jednom trenutku.

   Obično na kraju ovako tužne priče , reči ama baš ništa ne mogu da učine.

 Mogu samo ljudi, a kada ih nema, kada okreću ledja, kada samo obećavaju, onda ...

 Onda se živi ovako!

Dečica bez detinjstva. Bez snova, igračaka, musavih obraza, noći u memli, jutra bez osmeha i nade...

Lela, Savena i Stanko!