Poslednja dva dana januara 2025. g. se moglo pročitati na više portala, u najmanju ruku nesvakidašnja, možda neuobičajena vest, o spasavanju jednog klena iz šahte za atmosverilije niške OŠ “Učitelj Tasa”. U najkraćem, pošto je u šahti školskog dvorišta viđena riba, o tome je obavešteno Udruženje za zaštitu, odgoj i proučavanje životinja „ZOO Planet“ iz Niša, pa su njeni volontori o tome obavestili komunalnu policiju i uz pomoć radnika škole izvukli ribu iz mutljaga, evakuisali je i vratili u reku.

Portal Blica (29. januara 2025.) je ovu vest najavio atraktivnim naslovom – Volonteri Zooplaneta iz Niša izveli nesvakidašnju akciju spasavanja ribe, a dan kasnije (30. januara 2025.) o tome izveštava i portal Telegrafa u okiru naslova Neverovatna akcija spasavanja u Nišu: Volonteri iz šahta izvukli ... Iz sadržaja ove vesti se takođe saznaje da će slučaj biti prijavljen nadležnima na dalje procesuiranje. I tako se priča o niškom klenu, koga je neko izvukao iz Nišave i zatvorio u šahti, srećno završila i on se vratio kući. Ali sve priče nemaju tako srećan kraj. Neke su više nego dramatične i ne samo da imaju tragičan kraj, već imaju epilog koji se podvodi pod – uništavanje vrste, i to endemične vrste. Takva je priča o Palanačkoj Gagici i njenom nekadašnjem domu - belopalanačkom vrelu. Ali pođimo od početka. (Ovde je reč Gagica pisana velikim slovom ne iz nepoznavanja pravopisa već iz poštovanja prema stradalniku).

Obitavalište belopalanačke Gagice je bilo u ovalnom basenu gornjeg jezera, mesnog kraškog Vrela, koje je u priobalju nekadašnje vodenične vade bilo duboko 30 do 50 sm, dok na njemu nije bila instalirana pumpna stanica za lokalni vodovod. Dubina mu se povećavala prema sredini do 4 m. Dno mu je bilo od osulinsko krečnjačkog materijala, koji je vremenom rastao pa se dubina brzo smanjivala.

U uslovima sa relativno konstantnom izdašnošću vode, temperature od oko 10°S, u basenu je formirana bogata i lepa biocenoza, životna zajednica obrazovana od populacija različitih akvatičnih vrsta biljaka, riba, sitnog živog sveta u vidu račića, mikroorganizama insekata vezanih za vodu i malih ptica. Na najdubljim mestima voda je, što zbog pomanjkanja svetlosti, što zbog obilnog akvatičnog bilja, imala modrikastu boju. Bilje se povijalo u pravcu struje vode i tako stvaralo predivan utisak koji se doživljavao kao vijorenje kose vodenih vila. U takvom kristalno bistrom vodenom domu, obilju bilja i drugog živog sveta pod stenama obraslim mahovinom i slatkom paprati obitavala je Gagica.

Ko je Gagica? To je najmanja šaranska riba naših voda (porodica Cyprinidae), poznata i kao: pjor, gaga, zelenak, pupavac, ... i pod latinskim imenom Phoxinus phoxinus. Predstavlja jednu od 59 vrsta autohtonih riba iz dunavskog sliva. Čvrsta je, okrugla trupa, tupe glave, malih usta i sitnih krljušti. Boja leđa joj je tamno zelena ali se prilagođava sredini. Posuta je pegicama, bočno sa poprečnim prugama i jednom podužnom zlatnom prugom od očiju do repa. Često su joj glava i prsa karmin crveni pa takva predstavlja atrakciju za posmatrače. Dugačka je od 9 cm do retko 12 sm.

Gagica je živela svoj riblji život u belopalanačkom vrelu od vremena kada je Bog rekao "Neka vrvi voda posvuda od živih bića...!" (Postanje 1,20). Doduše bilo je kritičnih trenutaka kada je Gagica mogla da nestane, ali je taj isti Bog pomogao da ona preživi. To se desilo 1904. g. kada je 4. aprila Istočnu Srbijiu i Zapadnu Bugarsku sa Sofijom pogodio zemljotres magnitude preko 7 stepeni.

Tog prepodneva tlo je zatresao jak talasast zemljotres, koji je trajao gotovo 60 sekundi. Za vreme ovog potresa presušili su mnogi izvori pa i belopalanačko Vrelo, koje je imalo toliku izdašnost vode da ja na sto metara od izvora pokretalo šest vodeničnih vitlova. Tek posle dva dana (6. aprila) oko 16 časova, vrelo je „proradilo“ i napunilo se ponovo bistrom vodom. Gagica je preživela tu katastrofu zahvaljujući virovima na najdubljem delu vrelskog bazena. Bilo je zemljotresa i u potonjim vremenima, prepravljanja korita, poplava, intervencija na izvorištu u svrhu eksploatacije i drugih nevolja poput puštanja pastrmki koje su kao alohtone, neprirodne, vrste skoro istrebile Gagicu, ali ni jedna nije bila tako katastrofalna kao ona iz vremena sredine oktobra 2023. g. kada su u njegovo izvorište ušle teške građevinske mašine. Tada, ne samo da je ispuštena kompletna voda iz bazena, nego je moćnim utovarnim lopatama izriven i izbačen iz njega materijal sa dna koji je činio podlogu za razvoj i održanje celokupnog akvatičnog bilja. Tada su uništene i sve životinjske vrste, među njima i Gagica kao i kompletne hranljive materije, račići, larve insekata i crvoliki beskičmenjaci. Od tada je Vrelo postalo bezimena ružna lokva sa nadograđenim objektima kojima tu nije mesto, bez lepote i života. Vrelo je prestalo da bude ponos belopalančana koji je sa radošću pokazivan gostima.

Ali nije dovoljno samo reći da je Vrelo prestalo da postoji. U poređenju sa onim klenom iz Niša, ovde nije uništena samo jedna Gagica nego cela njena populacija, cela jedna životna zajednica, ceo jedan biološki sistem sastavljen od populacija različitih vrsta biljaka, životinjica, gljiva i mikroorganizama, pa i životinjskog sveta oko njega.

I ne samo to, uništen je ceo jedan prostor, biotop, (Vrelo i najbliža okolina) u kome su članovi te životne zajednice zadovoljavali svoje potrebe. Oni su se tu kretali, hranili, disali, nalaze zaklon, zaštitu i reprodukovali se milenijumima. Pri tom su svi članovi životne zajednice uspostavljali složene međusobne odnose i čvrsto se vezivali sa sredinom u kojoj žive. Uništavanjem životne zajednice Gagice i prostora u kome je obitavala, moćni čovek uz pomoć još moćnijih mašina je uništio njihov ekosistem. Za takav postupak u ljudskom društvu se upotrebljava reč genocid, a za uništenje ekosistema, mnogo šireg pojma od uništenja vrste, nema odgovarajućeg izraza.

Pa sada napravite paralelu između niškog spašavanja jedne jedinke, klena, pripadnika nišavske populacije i palanačkog uništavanja ne samo cele populacije autohtone ribice, Gagice, nego i uništavanja cele biocenoze u kojoj je ona bila samo jedan član, njenog životnog prostora. U prvom slučaju je angažovana komunalna policija, udruženje za zaštitu životinja, inicirano je procesuiranje, a u drugom gde je reč o zatiranju ekosistema – jedno veliko N I Š T A.

Nemoguće je a ne zapitati se – da li čovek sa svojim životnim vekom, od manje od sto godina, ima pravo da uništava ono što je stvorio Bog za lepotu življenja i uz pravo da svi žive (nemojmo se vezivati ni za teorije kreacionista niti evolucionista). Može li da se stane na put uništavanju nečeg što je stvarano milenijumima? Može li neko da stane na put njegovoj samodovoljnosti i samoživosti. Da li ima odgovornosti nekoga, pred nekim za uništenje ove autohtone vrste ribe i celog vrelskog ekosistema i da li Planovi razvoja opština i njenih bombastičnih prioritetnih ciljeva o unapređenju i očuvanje životne sredine imaju uopšte smisla.

Gagica i njene divne boje

Belopalanačko Vrelo zimi, sa gornjim i donjim bazenom

Belopalanačko Vrelo iz šezdesetih godina prošlog veka

* Tekst i foto D. Mitić - naslovna fotografija Belopalanačko Vrelo iz vremena kada je Gagice bilo