Ponoć. Svađa komšijskih pasa me probudila.

Zima se vratila, video sam je kroz prozor moje sobe kako dolazi.

Podne, ponovo 12 sati.

Pozdravljam svog prijatelja u narandžastom. Čistio je sneg sa ivica trotoara i kolovoza u Ulici 22. divizije.

Preskačem cevi za gasovod, udišem pravi zimski vazduh i uživam u parku LEAP.

Gledam kako "narogušeni kanal" koji i dalje iz ljubavi zovemo Nišava, gura Gradasničku nazad i napada zakone fizike. Rečica se vraća!

Izlazim na Kej. 

... Majka bi nas ujutru obukla toplo, kako je govorila, duboke cipele, vunene bele čarape, šal i ona bela kapiljača slična avijatičarskoj kapi.

Drvene sanke i - preko Keja do nane i dede...

Preko puta, na pazarskoj strani, predivna idila. Mališani, mame, tate, po neki deka.

Tamo kod Golemog mosta, u parku preko puta Distribucije, preko kod Dispanzera, na pič terenu... dečica gura velike grudve snega, uskoro će da poraste Sneško.

Na obe strane Nišave kod Tigrovog naselja i Bazena.

U parku kod Bazena komunalci završavaju rad, očistili staze.

Klinci na kraju parka završavaju umetničko delo. Njihov Sneško samo što nije progovorio. Onaj manji, takođe.

Senjak! Ovo je kraj blizu naše ulice u kojem smo odrasli. 

Leti kroz Senjak, pored dolapa, kroz kukuruz, pored one močvare uz Stadion, gde su sada poligon i teniski tereni, izlazili bismo na Peti brzak...

Ulazim u moju Novosadsku. Tu, pored naše kapije, kod bandere pored zida i Oficirske zgrade, uz baba Tasinu drvenu ogradu igrali smo zimi hokej.

Baš ovde!

Nastavljam kroz ulicu. Ispred selektorove kapije nema automobila. Selektor Svetislav Pesić, sin teta Dušanke i čika Sretena, počeo je pripreme sa reprezentacijom.

Izlazim na glavnu ulicu. Beležim i pomažem vam da tumačite.

Evo ga i "istorijski spomenik" u centru grada. Na staroj zgradi OŠ "Vuk Karadžić" izlomljeni prozori...

Prolazi i golub, "sam na ovom svetu"!

U poslastičari "Rekord", jedan mali Sneško je "naručio čaj"!

U centru - klizavo. 

Potom Sarlah i Momčilov grad, čuvari naše istorije.

Tu je još uvek i jedna bela kuća koja je "pod velom prošlih tajni".

Stižem polako i do Gazele. "Pirot na vodi" ili "na snegu" levo, a ispred mene ode pirotska reka da spase EPS!

I tako!

Stigao sam u D.T. Ulica 22. divizije ocišćena.

U dvorištu me čekaju moji najbolji prijatelji: Rea, dama, majka šestoro malih štenčića i gosn Maks, ponosni otac!

Od 6 štenadi ostalo je 3. Javite se, poklanjamo!

Drugi dan Sretenja prolazi. Boris Todorov iz Meteorološke stanice u Željuši reče mi danas da neće vise padati sneg.

Ovo vreme životno isto je kao i meteorološko - "čas, čas".

Od petka se vraća proleće.

Dok sam pisao, pred očima su mi bili moji prijatelji koji žive negde van "rodne grude": Toci zubar, Zoki teta Javorkin i čika Batin, Boban iz Frankfurta, Bojan iz Njujorka i njegovi Ćirići, Nina Vasić i njeni Vasići, Gordana Agbaba, ćerka legendarnog čika Bože prvomajca...

I još mnogi koji će(te) se javiti, ako sam vam dotakao detinjstvo i mladost!