To mladi baš i ne primećuju, ali nama koje su godine natrpale Kej, lipe i Nišava kao da nas vode kroz vreme.

U subotu sam, iako prognostičari plaše još jednim talasom, video proleće. U lipama, dole kraj Nišave, u travi koja polako dobija svoju boju.

Obično je to u ovo vreme i obično su to neki prvi pretprolećni dani, kada je sunce sve toplije, a Kejom šeta sve više ljudi.

I ne samo to!

Subotom valjda ne rade, nema ih, tek radnici "u zelenom", kako ih zovem, ovih dana su krenuli.

Krešu se lipe, šišaju, doteruju.

Bilo mi je i lepo i setno. Priznao sam, eno ga dolazi još jedno godišnje doba. Ode polako i treći mesec ove godine.

I tako sve tamo do maja kada će lipe zamirisati, sve tamo od juna, kada će se nostalgičari vratiti Nišavi, da najave leto i tako iz zime u proleće, iz proleća u leto, do jeseni i sve do neke nove zime u životu... i – odoše godine!