"Kod Vas je vreme stalo", reče mi Sonja, dok sam pokazivao da sa kalendara, zamislite, nisam "skinuo" četiri meseca. Da, vreme mi je stalo u maju!

Danas je prvi septembar.

Deca su danas i zvanično krenula u školu, mada su se neka još pre neki dan okupila kod mene u komšiluku, dolazio je gradonačelnik u posetu.

Da li je tada bila "rodna godina" tek, rekoše da su samo dva đaka manje. Valjda za osnovce.

U srednjim školama je malo drugačije. Uz to, neke škole nisu mogle da popune odeljenja i zaposlenima sva radna mesta.

O školama završavam informacijom da će gimnazijalci godinu dana ići samo popodne u školu, jer se konačno sređuje jedna od najlepših starih zgrada u Pirotu.

Ove nedelje slavili smo Gradsku slavu. Litije su bile skoro kao defile odbojkašica, rukometašica, fudbalerki i ostalih petlića i pionira u dresovima. Dobro je i to, neka se deca na vreme uče da budu dobra i poslušna što Velika gospodina propoveda.

Da li smo naučili na česte vašare oko nas, tek ovaj dojučerašnji panađur se nije proslavio. Mnogi komentarišu.

U subotu, kada sam se vraćao iz Prisjana, nisam mogao da ne zastanem i napravim evo ovo.

Moj prijatelj Slavoljub bio je na vašaru. Njemu je ovo zasmetalo.

Ova sedmica je svečano završena šetnjom naših sugrađana i ostalih "okružnih građana" koji  vole Srbiju, žele da uče, traže mir i ne vole studentsko-građanske blokade.

Večeras će, čitam, izaći ovi drugi. Što, tako ispada "ne vole da uče, neće mir" (?!) i žive blokirajući, želeći da se nešto menja!

Tako smo se ponovo podelili. Kada smo bili klinci, bili smo Pazarci i Tijabarci. Mi se hvalili da imamo bioskop i stadion, A tijabarci da imaju Tigar, autobusku stanicu, mi pozorište, oni bolnicu...

Danas nas dele drugi, što može da bude mnogo gore.

Ranije se znalo ko su novinari u Slobodi i mi smo se divili njihovom znanju. Pisali su "iz glave", što je Slobodu činilo pravim pirotskim nedeljnikom.

Danas Sloboda nema novinara! Danas novinari kada ne znaju da napišu izveštaj sa utakmice Radničkog, ili protesta, kao sinoć, ovi sa jednog portala zovu upomoć AI (veštačku intelegenciju) da im napiše uvod, malo na sredinu i zaključak! Samo toliko...

Danas se mnogo promenilo. Gde nas vode putevi gospodnji, videćemo.

A, sada - na kameru!

Jutros: Policajaci nam Čuvaju decu ispred Škola. Dobro je...

Nišava sva od kamena. Tri brzaka do Golemog mosta se "okamenila"! I onaj ispod.

Nada i dalje ne umire. Čiča je samo promenio mesto.

Nema jutra da ih ne vidim da džogiraju. Saša Mitić i Milan Ćirić. Bili su fudbaleri, danas su treneri. Bravo, tako se mladi treneri spremaju za posao.

Sav srećan sam pre neki dan uzviknuo - stigle stolice. Radost je kratko trajala. Kada sam nastavio dalje, šta da vam kažem. Nekadašnji restoran - užas. Zašto bar tu trsku ne sklone?

Tog dana igrao je podmladak na pomoćnom protiv Timoka! Kao i uvek roditelji na bedemu.

Paune, izađi na veliku kapiju. Od smrada ne može da se diše. Kako će ova deca da igraju? Guše se. Još i sunce. Tri sata je!

Krenem ja tako nazad i tu kod bazena stoji, da li da kažem godinama, minibus SC. Pitali su me ljudi! Šta će tu?! Zašto ne vozi...

Sećam se da je neko nekada rekao da ne može da se registruje.

Novi direktore evo prilike da ga negde prodaju kao "staro gvožđe" i da se "opari" neko od klubova.

One tamo subote išao sam na pijac. Domaći zadatak. Poduži spisak.

Prolazim tako pored Autobuske stanice i vidim na trotoaru trake. "Opkoljena" ona dva lokala što je pao krov. Pitam komšiku, neće da priča.

Evo, da pitam "opštinare": dokle ovo ovako? Ko je gazda? Obilazi se trotoar, tesno, autobusi.

Ako je bar za nešto dobra ova naša pozicija, to je da trg imamo "pod kontrolom"! Vidimo rasklimatanu igraonicu, kada se pere, zaliva. Vidimo mi ove "naučnike" kod Kengira koji su već doktorirali, jer sve znaju.

Nisam se nadao da ćemo ovo da vidimo.

Tamo levo čuju se trubači. O, mašala! Ispred ide čovek i nešto nosi u ruci. Uh, pomislih, ovaj nosi tortu, pošli u proševinu...

Ma ne, od radnje u radnju. On unutra, oni "tuku li tuku". On izlazi i tako redom.

Shvatio sam kada su se približili. U ruci je kutija, on ide od radnje do radnje i traži pare. Kako mu niko nije dao, zato  nastavljaju.

Kod Kengura je neko ustao i častio i tako se "obilazak" završio.

Ne poznajem "bend", naši ovako obično ne rade!

Epa, neka vam je! Dovoljno za danas.

Ima tu još detalja. Ima vaših pisama. I danas zovu za svinje u Prisjanu. I danas zovete za vodu u nekim selima.

I danas zovete pitate gde da kupite jeftiniji zejtin, majonez, salamicu, kobasičicu, zejtinčić...

Naravno da ću da se raspitam.

Samo polako!

Do zimnice ima vremena, još malo!

Tek je prvi septembar! Još se ljudi vraćaju s mora. Neki jednom, neki više puta!

A mi, što vas dočekujemo i hvalimo, uz ono:

"Uh, ala si opaljen (suncem), dobio si boju! Pocrveneo si..."

Ovo sam upravo, pred samo objavljivanje teksta, video. Kamera nije mirovala.