Ranohrišćanski artefakti Ponišavlja i duhovna topografija Remizijane
Od starograma do Svetog Jovana sa obale Navisusa
Ponišavlje hristijanizovano još u IV veku
prof. dr Dragan Mitić

1. Vreme hristijanizacije istočne Srbije

„Istorija srpskog naroda“ nas uči da su Srbi primili hrišćanstvo između 867. i 874. godine, desetak godina posle Bugara (864).
Međutim, arheološki nalazi govore i nešto drugo. Pokojni prof. Đ. Janković ukazivao je na tragove mnogo ranije hristijanizacije, već u I veku, u sklopu misija apostola Pavla. Njegovi putevi kroz Ilirik vodili su preko Sirmijuma i Viminacijuma ka Naisusu i Makedoniji.
Iako nema dokaza da je Pavle ovde osnovao prve zajednice, ima ih iz vremena IV–V veka, u doba misionarenja Svetog Nikete Remezijanskog.
„Istina će niknuti iz zemlje, i pravda će s neba priniknuti“ (Ps 85:11) — kaže Psalm, a upravo su zemlja i glina dali dva svedoka te istine: dva artefakta koji će biti opisani u nastavku.

2. Potomci prvih hrišćana u Ponišavlju

Jiriček je zapisao: „Nema osvajača koji je osvojio zemlju u kojoj u narodu ne živi bar deo krvi starosedelaca.“
Genetska istraživanja potvrđuju tu misao. Supstrat starobalkanskih plemena u šopskom pojasu ostao je dominantan. Genetska istraživanja korena Šopa, čije sam rezultate objavio u monografiji Koreni Šopa, pokazuju da je više od polovine starosedelačkog genetskog nasleđa. Naučni časopis Cell (2023) i Institut „Maks Plank“ (2025) potvrdili su kontinuitet starobalkanskog genoma od bronzanog doba do danas.
Tako su potomci onih koji su prvi primili hrišćanstvo i danas živi u Ponišavlju.

3. "Zadušnice" živa nit iz vremena hristijanizacije

Ranohrišćanska grobnica tipa mensa iz IV–V veka u Remezijani, otkrivena 2020, pokazala je da je iznad groba postojao prostor za obrede pomena mrtvih. Tako tip grobova mensa predstavlja „postmortalni oltar“ i veza sa svetim precima iz predhrišćanskih vremena
Taj običaj se očuvao u kontinuitetu sve do današnjih „Zadušnica“. I „narikanja“ na groblju, sve do skoro živa u šopskim selima, odzvanjaju kao glasovi istog onog duhovnog nasleđa koje je započelo u doba Svetog Nikete.

4. Glina kao arheološki i duhovni zapis

Postoje materijali koji pamte više od reči. Glina je jedan od njih: poslušna dok je vlažna, večita kada je okusi oganj. U njoj ostaje trajan trag ruke, misli i vere.
U drevnoj Remizijani, na obali mitske reke Navissus — današnje Nišave, zemlja još uvek izbacuje na svetlost fragmente tog jezika gline — jezika vere, nade i ognja.
Dva takva nalaza iz Srednjeg Ponišavlja čine jednu celovitu duhovnu priču:
opeka sa urezanim starogramom,
i terakotna pločica sa likom Svetog Jovana Krstitelja.

5. Starogram kao znak svetlosti

Fragment krovne opeke (tegula) od crvene gline sa lokaliteta Kladančište kod Crvene Reke nosi urezan latinski natpis i simbol u obliku mača/krsta.
To je, verovatno, jedan od najranijih hrišćanskih simbola na Balkanu
Tekst je veoma teško dešifrovati je r je svakako deo veće celine, ali po mom nalazu se isčitava kao:

MZALDIU
NOSTrAxKULT
TIONE +
M

Problematičma je identifikacija slova ovde rasčitanog kao Z kao i slova r i K. Moguće je da sadrži:
-lično ime (npr. M. Claudius, urezano u lokalnoj, nefilološkoj formi — „MZALDIU“ bi moglo predstavljati M(arcus) Claudius);
-reč NOSTrA (naš) može da bude iz posvetne formule npr. Dominus noster ili frater noster);
-može da bude i druga polovina reči CULTIONEM što ukazuje na sakralnu posvetu u čast „našeg Gospoda“.
najpouzdanije je tumačenje je da je simbol krsta, urezan pre pečenja, simbol vere utkan u materiju. To je bio način da običan radnik, možda majstor ciglar, u svoje delo utisne ličnu molitvu.
Tako je u glini — u materiji koja se spaja sa ognjem — ostalo prvo svedočanstvo vere Ponišavlja.

Komad krovne opeke iz V veka sa urezanim starogramom — jednim od najranijih znakova hrišćanskog simbola na Balkanu. Predstavlja slučajni nalaz, pre otkrića ranohrišćanske bazilike. Glina, oganj i slovo kao trojstvo prvog svedočanstva vere.

Fragment latinskog natpisa sa prepoznatljivom ligaturom CIC. Delimično očuvan tekst svedoči o kultnom ili graditeljskom zapisu iz ranovizantijskog perioda.

6. Sveti Jovan sa obale Navisusa

Drugi nalaz, terakota iz Remizijane, prikazuje čoveka u gruboj odeći, sa simbolima krsta i ptice — golubice. Prepoznatljivi su elementi odeće sa vlaknima (verovatno životinjskom dlakom), što su u hrišćanskoj ikonografiji atributi Svetog Jovana Krstitelja.

To je, bez sumnje, Sveti Jovan Krstitelj, prorok koji je svedočio dolazak Duha. Natpis CIC, urezan pored glave, može se tumačiti kao Christus Iesus Crucifixus ili kao pečat remizijanske radionice.
U ovoj naivnoj, ali dubokoj predstavi, prepoznajemo trenutak kada vera još nije postala stil — već dah i spontana molitva u materiji.

7. Bazilika koja je nestala pod asfaltom

Dronski snimci načinjeni pre izgradnje Koridora 10 otkrivaju ostatke najveće ranohrišćanske bazilike u Srbiji.

Njeni temelji, danas zatrpani, najverovatnije pripadaju vremenu Svetog Nikete. Kamen, glina i vera na tom mestu bili su jedno.

Danas, dok preko nje prolaze točkovi savremenog puta, ona ostaje u dubini kao simbol trajne prisutnosti svetog u materijalnom. Savremeni put prekrio je ne samo temelje jedne bazilike, već i temelje sećanja — ali glina ispod asfalta i dalje diše kao tajni arhiv vere.

8. Zaključak: Krv zemlje i dah vere

Hrišćanstvo u Ponišavlju nije doneto. jeste proklijalo u Svetoj Zemlji, ali zasejano na Balkanu — ono je niklo iz same zemlje i tu su mu temelji

Sa Svetim Niketom, u IV veku, ovaj kraj dobio je svoju prvu liturgiju, pesmu i znak u glini.

Dve opeke — jedna sa simbolom, druga sa likom — stoje kao dvojni pečat jednog istog nadahnuća:
-između vatre i vode, između materije i Duha,
-u prostoru gde se i danas, kada se glina dotakne sunca, može čuti — jezik Svetoga Duha.

*prof. dr Dragan Mitić