U nedelji kada Pirot slavi 80 godina postojanja Radničkog, sećamo se ljudi koji su u temelje ovog kluba utkali srce, rad i viziju.

Ime koje se nikada ne sme zaboraviti, ime koje, konačno, s ponosom nosi i naš stadion jeste Dragan Nikolić, čovek sa tri svetinje: IO "Prvi Maj", Stadion i Radnički.

__________________________________________

Prva svetinja: Prvi maj – šnajdersko čudo

Dragan Nikolić je bio šnajderski pomoćnik koji je verovao u rad, red i razvoj. U godinama kada se cela zemlja dizala iz pepela, on je gradio Industriju odeće "Prvi maj", od male radionice do tekstilnog giganta poznatog širom bivše Jugoslavije. Fabrika je hranila hiljade porodica i bila ponos Pirota. Danas Prvi maj više ne postoji, ali u sećanjima i pričama živi kao čudo koje je čika Dragan stvorio.

U okviru Prvog maja postojali su moderni pogoni, savremeni restorani za radnike, medicinski blok opšte prakse i stomatologije, vrtić za decu radnika, izložbeni paviljon, biblioteka, muzej, vrt sa paunovima. Sve je to čika Dragan po prvi put doneo u Pirot i u istoriju se upisao za sva vremena!

__________________________________________

Druga svetinja: Stadion kraj Nišave

Godine 1961, zahvaljujući njegovom zalaganju i odlučnosti, Pirot je dobio moderan fudbalski stadion što je, u ono vreme, bila retkost. Stadion je podignut rukama radnika, snagom entuzijazma, a pod dirigentskom palicom čika Dragana, ogromnog zaljubljenika u fudbal. Bio je to dom Radničkog, ali i mnogih Piroćanaca u to doba. Tokom vremena je nadograđivan, došao je semafor, hotel, restoran, pokrivena tribina... svi u i oko kluba imali su sve uslove da uživaju u fudbalu.

Više od pola veka kasnije, Gradska skupština donela je istorijsku odluku da stadion ponese njegovo ime. Bilo je o tome priče i inicijativa i mnogo ranije. Simbolično, fudbalska lopta koja je decenijama stajala u parku fabrike Prvog maja biće preneta na Stadion Dragan Nikolić kao trajni znak povezanosti rada, igre i časti.

__________________________________________

Treća svetinja: Radnički – pogon Prvog maja i klub za poštovanje

Dragan Nikolić nije bio samo industrijalac i graditelj, bio je i navijač i borac i mecena FK Radnički. Klub je dizao kao deo fabrike, kao produžetak svog pogleda na život: disciplina i timski rad. Radnički je za njega bio sportska borba za identitet jednog grada, koji se u njegovo vreme ubrzano razvijao.

I moj pokojni otac je bio deo tog sveta, ja sam "samo" nastavio. Preko hiljadu radijskih prenosa!

Dragan Nikolić bio je moj drugi otac, zamena za preminulog oca Miroslava Paunovića koji me vodio na Stadion još kao dete. Ja sam na tom stadionu radio, igrao, prenosio, tugovao i radovao se velikim trijumfima.

__________________________________________

A danas?

Danas nema čika Dragana, nema ni paunova, ni hotela, ni biblioteke u sklopu nekadašnjeg tekstilnog giganta. Sve to je propalo. Radnički više nije u Prvoj ligi, ali ostalo je nešto što niko ne može da nam uzme: sećanje, ponos i ljubav.

Dragan Nikolić je preminuo 12. maja 2012. godine.

Čika Dragan je živ u svakom delu svog stadiona, u sećanjima radnika...

Zato, kad zakoračite na stadion, pogledajte oko sebe i sve će vam se "kasti"!

- Fabrika koja vas je školovala

- Igralište koje vas je oblikovalo,

- Klub koji vas je zvao na tribine i u dobru i u zlu.

Sve to je ostavio jedan čovek! Njegove tri svetinje sada su deo večnosti!

* "BELI, BELI" - pesma napisana povodom 50 godina Radničkog. Muzika: Zoran Stamenović Ringo, tekst: Nenad Paunović;

* fotografije: arhiva, screenshot SOS kanala i wikipedia