Ne obraćam se više njima u foteljama! Ovo je LJUDI za vas. Jer su oni već odgovorili.

Kažu: „Sve smo uradili.“

Kažu: „Pogledajte projekte, investicije, fondove.“

Kažu: „Nikada se više nije gradilo.“

Možda jesu. Ali mi o tome nismo pisali. Nismo pisali o evropskim fondovima. Nismo pisali o procentima i milionima. Nismo pisali o tome ko se slikao, a ko potpisivao.

Pisali smo o onome što se ne vidi u izveštajima: o životu. Jer, narode, recite sami! Da li se živi od projekata? Da li se radost meri tenderima? Da li se uspomena pravi od betona?

Mi tražimo nešto drugo.Tražimo da Nišava bude reka — a ne kanal. Da park i Kale budu mesto za porodicu — a ne prolaz bez duše. Da priroda oko nas bude čista — a ne zatrpana smećem.

Tražimo da tribine budu pune. Da se čuje pesma, a ne tišina.

Da se na Ploči okupljaju ljudi — a ne da grad spava dok kafane guši dim i jeftini zvuci.

Ne tražimo mnogo. Tražimo da se grad vrati ljudima. Da ima toplinu, da ima dušu!

Jer danas imamo paradoks: Grad se gradi, a život nestaje. Ljudi se povlače u sebe, mladi se okupljaju po kafićima, ima i onih koji se kriju po školskim dvorištima, i onih koji lome mlade stabljike. Treba im vratiti ili dati drugačiji život!

Imamo hladne ili neuredne fasade — ali nemamo osmeh. Imamo projekte — ali nemamo zajedništvo. Imamo brojke — ali nemamo radost. I zato ovo nije pitanje za njih.

Ovo je pitanje za vas. Gde ste ljudi?  Da li se međusobno poznajete, družite ili ste podigli zidove, sakrili se u svoje ograde.

Čovek je, da, čovek je društveno biće!

Hajde da se družimo! Ali gde?!

 Pusti stadioni, hale, parkovi, Sarlah...

Hoćete li da vam kažu da je dobro, ili ćete sami da vidite kako jeste? Hoćete li da verujete u izveštaje, ili u sopstveni život? Hoćete li da ćutite, ili da tražite ono što vam pripada? Niko vam neće vratiti ono što ne tražite. Niko vam neće dati život, ako se zadovoljite preživljavanjem.

Zato, narode tražite reku koja teče, našu Nišavu iz nekadašnjih letnjih meseci. Nećemo kanal hladne vode! Kanal ubicu! Hoćemo park u kome se ostaje, pesmu koja okuplja, grad koji živi.

Jer ovaj grad nije projekat. Ovaj grad ste vi.

I vreme je da to kažete. Ne tražimo politiku. Tražimo narod.

Ne tražimo tendere. Tražimo osmeh. Ne tražimo procente. Tražimo zdravu prirodu, čistu reku i pun park. Ne tražimo izveštaje. Tražimo život. Ako je to mnogo, onda problem nije u nama.

Ako je to normalno, onda je vreme da se čuje.

Jer grad nije uspešan kada je izgrađen.

Grad je uspešan kada ljudi u njemu žele da ostanu.

Sve ih je manje, dece je sve manje. Škole ostaju bez đaka...

***

B  O  T  O  V  I  !!!

Vidim da se ponavlja ista matrica. Sinoć, prava najezda botova. Ljudi bez imena. Uvrede, laži. Organizovali smo Memorijal posvećen ocu. Da li zaista smatrate da bih skrnavio njegovu ljubav prema nama? Poklonili smo  ljudima i gradu manifestaciju kakve do sada nije i neće biti.

 I vi lažete. Novinarski posao je moja svetinja. Nikada neistinu nisam pisao!

Lažete!

Botovi!

 Vidim, isti ton. Iste rečenice. Ista potreba da se svaki razgovor skrene sa suštine na lične uvrede.

Ne raspravljam sa profilima koji ne postoje, nemaju  mišljenje, nego zadatak. Ne bavim se komentarima koji ne dolaze iz života, nego iz organizacije.

A posebno ne ulazim u rasprave koje imaju jedan cilj, da se ne priča o onome što je suština teksta. Suština nije ko piše. Suština je šta grad oseća.

Narod nije bot. Narod su dobri ljudi. Narod nisu botovi, lažnih profila i uvredljivih reči.

Sram i stid ovog grada!

Zato, ako ima šta da kaže kao, neka kaže kao čovek.

Zanimljivo je kako se uvek, u istom trenutku, pojave isti glasovi. Iste rečenice.

 Isti ton.

Ista potreba da se svaka priča prevede u napad, izdaju ili “političku poziciju”. Kao da ne postoji mogućnost da neko jednostavno govori o gradu bez da pripada bilo kome. Zato jedna jednostavna napomena:

Ako se svaki tekst mora braniti od "organizovanih objašnjenja“, ako svaka reč mora da se prevede u napad, ako svaki razgovor mora da se uguši u buci istih fraza onda, onda problem nije u tekstu.

Problem je u potrebi da se ne čuje ono o čemu se govori. Jer ova SERIJA nije o tome ko je za koga. Ova SERIJA je o tome: da li grad ima život ili ima samo objašnjenja?

Da li se živi ili se komentariše život? I to je cela razlika. Sve ostalo je buka.

„Ko ima stav — neka ga kaže kao čovek.
 

Ko ima zadatak — već ga je uzalud odradio.“

***

KRAJ! Pišite nam! 

*Naslovna foto: Chatgpt