Gradonačelniče,

Ne primećuješ, ne čuješ sebe da si se odrodio od običnog života.

Gledajući u te veštački obojene slike stvarnosti, poverovao si da je tamo istina. Pirot vidiš "odozgo".

A dole su obični ljudi.

Sve je stalo u tvoj mikrouniverzum. U brojke. U procente, projekte. A, ovo je 21. vek. Ovo je vreme drugačijih potreba. Ljudi žele mir, vazduh, dostojanstvo. Žele da žive, ne samo da rade. Žele da vrate ono što je Pirot nekada imao – poštovanje, red, meru, osećaj da si čovek među ljudima.

Kulturu življenja.

Da li će Pirot ponovo živeti?

Reći ću ti nešto što znaš: Nisi uvek bio ovakav. Nešto se promenilo. Možda vlast pretvara čoveka u mašinu koja broji, planira, potpisuje. Ali, grad nije tabela. Grad je duša.

Danas ste sve pretvorili u materiju, fascikle, tendere. U procente koji unapred imaju poznat ishod. Stavi ruke na leđa i prođi pirotskim sokacima. Tamo gde je ispred kapije poprskano i pometeno. Gde žene sede na stoličicama i pričaju. Gde život još postoji. Sedni "krstato", pitaj ljude kako im je! Ali ti nemaš vremena, čekaju nove računice i novi milioni koji, kao na bazenu, od 300 narastu na 500. I pokretne slike, koje rade ovi što trče za tobom i gledaju te u oči. Slikaj, snimaj, Dobro mesto za...

Reci mi poznaješ li ti tog čoveka koji ustaje pre pet, koji pod tušem traži jedini mir tog dana? Koji zimi ide biciklom na posao s pocepanim rukavicama i strahom da će mu ovi namršteni na ulazu uzeti deo plate ako zakasni neki minut? Znaš li šta njemu treba, procenat sigurno ne. Treba mu život.

Da subotom šeta stazama gde nema smeća i smrada. Da sedne pored Nišave, a ne pored nabujalog kanala zavojskom vodom koja nam odnosi živote. Kanal u centru grada!

Žele ljudi da odu na utakmice i navijaju, nedeljom popodne, recimo, za Radnički, subotom uveče za košarku, nedeljom pre podne za rukometašice i rukometaše, kao nekada. Da se raduju šampionima, bokserima, strelcima, karatistima, smučarima...

Žele ljudi da petkom odu na ploču na Sarlah, da zamiriše roštilj, da zasvira truba, da Pirot ponovo zagrli sam sebe. Rajske staze kao nekada. Da vikednom gore na ploči svira bend, kermes, restoran na vrhu. Da Kale oživi. Da u parku napravite kućice, štandove, da deca kupuju sladoled, onu vunu, plastične lutke na duvanje, da park diše. Da postoje večeri pod zvezdama, muzika, smeh.

Baštu Starog Doma JNA ste uništili, uspomene ste razgonili! Šta radi ona lepa bela kuća za koju ste dali mnogo para za toalete? Napravite neku istoriju unutra, napolju restoran gde će svirati džez!

Da li si pomislio da obnoviš tijabarsku staru čaršiju, da vratiš drvene futere umesto aluminijuma, da grad ponovo liči na sebe, ili je sve to neisplativo? Ne vraća novac, nema tendera, procenti ne postoje...

Nismo pali s kestena.

Grad je okovan u beton i asfalt. I zato ovo nije priča o prošlosti. Ovo je pitanje budućnosti: Da li će Pirot ponovo živeti ili će zauvek ostati uspomena?

Odrodili ste se od naroda. Ne zato što radite, nego zato što više ne vidite ljude. Kao da sve ima vrednost sem čoveka.

Grad je postao zbir stavki, a narod statistika. Zato danas ne govorimo istim jezikom.

Vi brojite, a mi hoćemo da živimo!

I tu je razlika koju nijedan projekat ne može da promeni!