U poslednjih nekoliko dana dogodile su se teške saobraćajne nesreće u kojima su dva lica izgubila živote.

Uznemireni ljudi su zvali, pitali nas, tražili odgovore. Svako je u strahu, svako od nas brine. O svojima, o bližnjima.

Poslednja nesreća dogodila se u subotu oko 16 sati.

Subota i popodne. Ko radi? Koga zvati? Ljudi očekuju, tako smo ih navikli da naš Portal objavi!

Krenuli smo.

Hitna pomoć:

Ne znamo, smena je otišla, nemamo pravo da kažemo bilo šta.

Policija:

Tužilac je u našim prostorijama. Ne smemo u interesu istrage da damo bilo kakvu informaciju!

Prijemno:

Dežurni lekar je u poslu. Ima pacijente! Zovite kasnije.

Hirurgija:

Dežurni lekar je zauzet. Zovite kasnije!

Nastavili smo da zovemo. Po koju reč smo izvlačili, pozivavši i privatne izvore, uspeli smo da tek posle tri, četiri sata da objavimo. Inicijale poginule saznali smo od meštanina Krupca. Od doktorke na Hirurgiji inicijale suvozača, koja nije pretrpela teže povrede, bar za sada.

Informaciju smo objavili oko 19.30:

Teška saobraćajna nesreća na magistralnom putu Pirot - Dimitrovgrad: Poginula M.S. iz Krupca

Ništa novo. Ako niste uporni, ako nemate neke svoje insajdere i ne ubedite ljude da je značajno hitno da objavimo, nećete dobiti ni reč.

Moram da se prisetim. Radio sam u Radio Pirotu.

Postojao je Centar za obaveštavanje i uzbunjivanje.

Ljudi su radili po smenama.

Požar, poplava, udes, nevreme, zemljotres, moj školski Joca "zelenooki" i još nekoliko kolega, nastojali su da saznaju. Makar, imali smo neki osećaj da bar znamo koga da pitamo. Doduše, nesto smo mi saznavali pre njih, ali, bili su tamo.

Kancelarije su bile u tada zvanom Vojnom odseku.

Došlo neko vreme, racionalizacija, šta li, i gotovo, Centar za obaveštavanje i uzbunjivanje je ukinut. Ostale su samo sirene.

Jedno vreme je MUP imao portparola. U poslednje vreme jedna osoba se javlja. Korektan je, ali sve nekako poluzvanično.

Evo danas pogledajte, MUP poslao zbirnu informaciju. O teškoj nesreći, o razlozima, o informaciji koja može da bude upozorenje, da se ne dogodi, ni reči!

Bolnica, Hitna, prijemno, Zavod...

Kada, kao ja u subotu, želite da saznate neke detalje, nemate ili ne znate kome. Zovete, jedni, drugi, treći. Ima i nervoznih, ljutih, u poslu do glave, svašta će vam kazati. Nemate koga!

I još ovo, ako hoćete da dobijete izjavu, intervju sa direktorom, morate se javiti Ministarstvu.

Poslednji primer, u želji da uradim razgovor sa direktorom Bolnice, tako sam postupio. Odgovora još uvek nema. To je dodatni problem!

GRADSKA UPRAVA

Nema portparola! Bio je šef kabineta, sada nema ni njega. Kako li tek bez njega funkcioniše Kabinet?

Kada oni žele, kada njima treba, poslaće vam mejlove. Ono, "danas će taj i taj obići..."

Da li je skupo jedno radno mesto, da li je i tu racionalizacija u pitanju?

MUP I VATROGASNO

I tu je još zanimljivije. Da biste dobili informaciju, morate u Biro za informisanje. Hajde, ovo za Gradinu i razumem, ali za intervju sa načelnikom MUP-a Pirot, samo Ministarstvo.

To isto i za Vatrogasnu jedinicu.

To i da razumem. Uniformisani, tajne, istrage...

SVI OSTALI

Ovih dana želeo sam intervju sa direktorom HE Pirot. Slao sam direktoru, a onda dalje. I dalje - ništa.

Ako hoćete intervju sa direktorom Elektrodistribucije Pirot, morate pismom u EPS.

Dalje, ako hoćete izjavu sa Železnice, ili o rekonstrukciji pruge, morate gore, Infrastrukture železnice Srbije. Otuda niko ne odgovara!

ZAKON O DOSTUPNOSTI INFORMACIJAMA OD JAVNOG ZNAČAJA

Primetili ste, to koristimo u poslednje vreme. Gradonačelniku i nekim službama smo tako pisali, kako bismo dobili odgovore. Poštovali su neki.

Slao sam prošle godine Džaji i Radujku pismo, pogrešio sam, nisam se pozvao na Zakon, nisam dobio odgovor. Radnički i dalje pati! Mnogi dobiše stadione, terene, ovde, Pirot ništa!

ŠKOLE

Evo koga ću da pohvalim. Bravo za direktore škola. Skoro u svakoj školi postoji portparol. Šalju uvek. Štaviše, ponekada su i vredniji nego što očekujemo. Neka! Ne bismo da to zovemo hvalama, o dobroj deci i aktivnostima škola uvek treba pisati.

ZABRANA

Verovali ili ne, 21. vek, demokratija, a još uvek ima onih koji zabranjuju. Samo ANI PRESS ne može.

Neću da ih nabrajam! Ima ih dosta. Doduše, pojavljuju se i novi. Za sada, umesto ne, koriste one poštapalice, "jao, danas sam zauzet/a, 'ajde, javiću se!"

Kada kažu javiću se, kraj!

Jedna ironija. Radnički je zabranio elementarnu komunikaciju između Kluba i novinara. Konferencije petkom uoči utakmice ne postoje.

Ima direktora koji hoće da vam kažu, ali ne smeju. Možda pismeno! Ili, nemoj ti, neka dođe neko drugi...

Verujte da nisam sve pomenuo.

Veoma je teško danas biti na pravom mestu u pravo vreme. Možete vi da se jurite, da se nađete tamo gde je požar, kada vas vide kao da su videli ne znam koga. Kada je ono bio amonijak, čak su mi i zatvorom pretili tamo kod Sopota, kod kafane Šangaj. Još i onaj pritvor od 4h na Božić...

Užasno je. Zbog toga postoji ono:

Novinarski posao je odličan, ako se na vreme ostavi!

E vidite, mi nismo i zato je ovako kako je!

Ako se nešto promeni, biće dobro.

Ne zbog nas, zbog vas ljudi, kojima je često, ili uvek, brza informacija neophodna!