Ovaj tekst započinjem mudroumljem akademika Radovana Samardžića: „Ukoliko istorija nije zasnovana na istinoljublju i tome ne teži, možda je bolje i da je nema“. Duboko zamišljen nad porukom koju nam šalje Radovan Samardžić, pitam sebe a i sve Vas, kojima je stalo do Srbije, zašto naša istorija nije zasnovana na ISTINOLJUBLJU?

Najpre, zašto je pogrešno uporno zovemo istorija, kada imamo divnu reč - pametarnica. U pravilnoj upotrebi termina krije se smisao, a pametarnica, koja u korenu reči sadrži reč pamjat, uči nas šta treba i zbog čega pamtiti. Sada dolazimo do drugog činjeničnog problema koji se javlja u vezi sa onim čemu nas uči pametarnica. U načelu moguća su dva pristupa pametarnici. Prvi je onaj koji promoviše zapadna misao izražena u duhu Hegela: „istinito je ono što se slaže sa idejom (naravno koju oni nameću i promovišu), a ukoliko se činjenice ne slažu sa idejom „tim gore po činjenice“. Drugi pristup je onaj koji se drži činjenica, „gde me vode činjenice to je istinito“.

Dakle, zašto se mi Srbi u svojoj pametarnici ne držimo činjenica, zašto uporno bežimo od njih, a dozvolili smo da nam drugi pišu i uređuju našu pametarnicu, ne putem činjenica, već u skladu sa njihovim centralnom idejom koja se zasniva na tome da „treba izbrisati srbski virus“?

Jedno od pitanja nad kojim treba ozbiljno da se zamislimo i racionalno, bez emocija, potražimo odgovor kako bi se jednom za svagda rasanili od sopstvenih zabluda glasi: zašto se mi Srbi dovoljno ne ponosimo svojom pametarnicom?

Da li smo dovoljno svesni, šta bi drugi narodi, kada bi imali takvu „povest“ (povest je srbska reč koju su Hrvati prisvojili) učinili sa njom. Njihove akademije bi je danonoćno promovisale i sve činile da je prikažu u svetskoj javnosti. I sad dolazimo do paradoksa: dok drugi narodi muku muče da izmišljaju svoju istoriju, posebno zanovanu na krađi, mi Srbi kao da se stidimo svoje pametarnice i svoju decu ne učimo na pravi način o njoj. Ukoliko bežimo od Istine, ukoliko svoju pametarnicu režiramo po tuđim nalozima, da bi nam bila podnošljivija, zapravo je pametarnica koju iznova izdajemo. Time gubimo vezu potomaka i predaka, koja se briše i gura u zapećak. Biće tu, a neće je stvarno biti. Postojaće na papiru, bez suštinskog udela u stvarnosti. Do života dostojnog naših predaka može se doći samo preumljenjem. Nije tome dovoljna dobra namera.

Potreban je i trud, ogroman trud.

Pogledajmo to na primeru "Primirja"

Jedanaestog novembra 1918. godine u 11 časova pre podne, u železničkom vagonu u francuskom mestu Kompjenj potpisano je primirje između Nemačke i savezničkih sila Antante, čime su okončana neprijateljstva na Zapadnom frontu i označen kraj Velikog rata. Za Srbiju tada nije bio kraj rata jer je Srbija i nakon primirja nastavila rat protiv Mađarske, koja se otcepila od Austrougarske do 13 novembra kada je Mađarska potpisala kapitulaciju.

Dakle, ključna je istorijska istina da je Dan primirja (11. novembar 1918.) potpisan između Nemačke i savezničkih sila Antante i da se tim sporazumom označava kraj rata na Zapadnom frontu. Tog dana za Srbiju rat još nije bio završen, jer je Mađarska i dalje pokušavala da zadrži deo Vojvodine, a hrvatski paravojni "Zeleni kadar" je napadao srbske jedinice koje su mislile da će ih "braća" dočekati sa cvećem. Srbska ratna vojska demobilisana je tek 1920. godine, jer je morala da se bori sa bugarskim i arbanaškim teroristima. Prema tome, na istočnom frontu rat je okončan kapitulacijom Mađarske 13. novembra i tu nije reč o nikakvom primirju - već o kapitulaciji Mađarske i pobedi Srbije.

Zašto je Srbija prihvatila 11. novembar kao praznik? Dva su ključna razloga. Najpre, zato što je pod pritiskom Zapada u sadejstvu sa dva masona, Pašića i kralja Aleksandra, napravila najveću istorijsku grešku stvarajući Jugoslaviju („srbsku tamnicu“), a kako su u sastav te nakaradne tvorevine ušle i Hrvatska i Slovenija, koje tada nisu postojale kao države, a ratovale na strani Nemačke i Austrougarske, radi „mira“ u novoj kući odlučeno je da se prihvati i slavi 11. novembar kao Dan primirja, kako se ne bi mnogo veličala srbska pobeda. Komunisti u drugoj Jugoslaviji su i taj dan i to sećanje potisnuli i tek od 2005. godine, prigodnim predavanjima u srbkim školama, a od 2012. i zvanično, 11. novembar (a ne 13.) sada da se ne bi zamerili Evropi, kao državni praznik uveden je u Srbiji, kao sećanje na dan kada su sile Antante i Nemačka potpisale dogovor o prekidu oružanih sukoba. To su činjenice koje su zbog političkog prekrajanja istorije u obe Jugoslavije ostale slabo poznate.

Zašto i danas o njima ćutimo i izdajemo svoje pretke?

Iako se često kaže da „pobednici pišu istoriju“ ova misao kao da ne važi za Srbe. Uloga Srbije u Prvom svetskom ratu ostala je, u svetskoj istoriografiji, ili prilično zanemarena ili pogrešno tumačena. Dominirajuća ideološka dogma, jugoslovenska i komunistička, insistirala je na promociji ujedinjenja, a ne na stradanjima i uspesima Srbije u Velikom ratu, što odgovaralo i zapadnim interesima. Sile Antante nikada nisu priznale zasluge Srba u Velikom ratu. Jedini koji je na pravi način ukazao na odlučujući doprinos Srba za kraj rata je Nemački car Vilhelm, koji je posle proboja Solunskog fronta rekao: "62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat, sramota". Takođe, što je najveći greh i od nas samih danas, zanemaruju se i zaboravljaju srbske žrtve. Srbija je iz Velikog rata izašla kao pobednica, ali je njena pobeda bila plaćena ogromnim ljudskim i materijalnim gubicima. Prema često navođenim procenama, izgubila je više 1.250.000 stanovnika, što je predstavljalo jedan od najvećih demografskih gubitaka među zaraćenim državama u odnosu na broj stanovnika, oko 28 posto populacije. Posebno su bile strašne posledice po civilno stanovništvo, koje je stradalo od okupacionog terora, gladi, bolesti, epidemija i ratnih zočina, o kojima opet, da se ne „zamerimo „dželatima“, tako malo govorilo. Zaborav je naš najveći neprijatelj! Dopustiti da izblede sećanja na nevine žrtve, na junake i mučenike, znači ponovo ih ubiti.

Prema tome, istorijska je činjenica, da Dana primirja na Zapadu ne bi bilo da Vojska Srbije, uz pomoć francuske Istočne armije, nije dobila presudnu bitku na Solunskom frontu a tvorac ove ideje je srbski vojvoda Živojin Mišić. Od osvajanja Kajmakčalana on je neprestano ubeđivao savezničke vojskovođe da pobeda ne može biti izvojevana u statičnom rovovskom ratu na Zapadnom frontu, već skoncentrisanim, munjevitim udarom preko planina na granici Grčke i Srbije. Tek u julu 1918. francuski komandant Solunskog fronta, general Franše d'Epere, uspeo je da pridobije sile Antante za Mišićevu ideju. Opet i ovde je bilo podvale jer je Engleska zauzela stav da se njeni vojnici neće uključivati u bitku dok ne vide kako će proći Srbi. Dakle, Primirja, 11. novembra 1918. ne bi bilo da vojvodi Mišiću nije poverena operativna komanda na frontu "od Ohrida do Egejskog mora". On je 14. septembra u ranu zoru zapovedio početak uraganske artiljerijske vatre duž cele linije, da maskira pravac napada. Uveče je srpskim pešadijskim jedinicama pročitana naredba koja se završava sa: "S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!"

Dakle, umesto da se Srbiji prizna pravi doprinos za okončanje Velikog rata, taj doprinos se konstantno zanemaruje i minimizira. Setimo se samo proslave 100. godišnjice od okončanja rata 2018, kada je u Parizu među pobednicima pozvana i nepriznata država Kosovo, koja tada nije postojala, kao što jeste deo Srbije. I danas u poplavi revizionističke istoriografije, Srbija se redovno označava kao navodni glavni krivac za izbijanje Velikog rata. Iako je opet poznato da se Austrougarska u više navrata spremala da započne rat protiv Srbije. Kako navodi akademik Bataković Konrad fon Hecendorf, šef generalštaba austrougarske armije, bio je opsednut idejom preventivnog rata protiv Srbije: ukupno je, između januara 1913. i 1. januara 1914. godine, dvadeset i pet puta predložio rat protiv Srbije.

Jasno, najpre mi sami, moramo da shvatio da smo stradalni narod kroz sve vekove. Nijedan narod nije toliko dao krvi i žrtve za modernu Evropu i moderni svet. I ovaj život koji mi danas živimo ne bismo imali da nije bilo naših predaka koji su toliko žrtava podneli. A za šta? Za koga? Nismo mi branili samo srbsku zemlju. U srednjem veku branili smo se sebe i Evropu od turskih hordi. U 20. veku smo na početku bili narod heroj i isticana naša zastava na Beloj Kući. Da bi ista ta Bela Kuća na kraju toga veka bombardovala taj isti narod. Zašto? Zato što smo verovali u laž ljudi oko nas, što je postao naš krst i naš usud. Počeli smo da verujemo i zaista smo počeli da se izvinjavamo svima. Sve slobode su zagarantovane ljudima, ali svima osim nama, Uporno ćutimo o svojim žrtvama da se ne bi zamerili nekome. Kome? Svojim dželatima. Nećemo i nemamo nameru da negiramo tuđe žrtve. Ali ne treba dozvoliti da se negiraju naše. Jer to je put, po kome veće uveliko koračamo, da se „Srbija pretvori u koloniju krivice“ (Lompar). Moramo prestati jednom zauvek da sebe sagledavaju očima neprijatelja.

Zato smatram, i pridružujem se onim intetelektualcima, koji smatraju da je, iz srbske istorijske perspektive, opravdano govoriti o DANU POBEDE, a ne o Danu primirja. Jer Srbija niti je izgubila Veliki rat već je bila na strani pobednika, a njena vojska i narod podneli su žrtve koje su ostavile trajan ožiljak u nacionalnom biću. Ovaj dan DAN POBEDE treba da bude sećanje na pobedu, na vojsku koja se posle najvećeg stradanja vratila u otadžbinu, na narod koji nije pristao na nestanak i na državu koja je iz pepela ponovo podigla svoju slobodu. Evropa neka slavi Dan primirja to je njeno pravo koje niko ne spori. Takođe, nama niko nema prava da spori i brani da slavimo DAN POBEDE i time čuvamo svoje dostojanstvo. Zato ovaj praznik ne sme da se obeležava samo formalno, već kao podsećanje na procese dugog trajanja i prepoznavanje uloge Srbije u njima.

Prof. Petar Anđelković
12. 11. 2026.