Vidikovac! 

Priroda kao da je za “Pklešanje” bila baš darežljiva. “Porodila” im vredne ljude, gostoprimljive, planince ... Jesu se u ono vreme kada su se sela “praznila”, a drug Tito zvao narod sa sela da silazi u fabrike i oni selili, ali, promenilo se vreme, vraćaju se!

Sve je tu.

Visočica, tamo uzvodno Vladikine ploče, jezero, (kada ga ponovo bude), okolina bogata šumom, dole pored obale plodne njive. Iznad sela uzdiglo se brdo odakle pogled “puca” na sve strane.

Vreme me “stislo”, moram da se vratim u redakciju. Ipak, da propustim nisam mogao. Pre svega želeo sam da  vidim upravo sa tog prelepog mesta, šta je ostalo od jezera do gde se pogled može da dobaci.

Kad čovek ima sreću!

Dok sam prosto“otimao” svaki dašak vetra, sakupljao taj vitamin D, o kojem svi pišu, tamo na drugoj strani sa brda iznad sela, pojavio se čovek. Klasika, štap u rukama, lagano korak po korak.

Dobar dan, dobar dan! Znamo  se, ja sam... Hoću da se predstavim spremajući S20 da krene!

E bre Paune, poznavamo se. U Polet sam nekada radil...

I krenu priča. Imao sam sreće. Predamnom glavom i neobrijanom bradom, kmet Zoran Matejić

Otišao sam čudnog raspoloženja. Sve mi se pomešalo u duši.  Skoro pet kilometara jezera je nestalo, ostao je  raspucali mulj, pocrnela stable.  Predamnom hiljadu nijansi žutozelene boje,  poveterac sa planine dopire kroz odškrinut prozor.

Približavam se gradu, a tamo, kao i svuda, čekaju nas neke nove istine, muke i radosti!