RAZAZNAVANjE SRPSKE PAMETARNICE I RASANjIVANjE OD ZABLUDA

Skoro smo na ovom portalu, imali prilike da čitamo jako poučnu priču o tikvi(ljudima) koji se penju u „visine“ na tuđim leđima, bez pokrića, ili kako bi naš narod rekao „tikve bez korena“. Ovaj prilog se upravo zasniva na takvoj priči, odnosno pitanju nad kojim treba da se zamislimo i rasanimo od jedne od najvećih zabluda u srbskoj pametarnici. Da bi dublje i jasnije razumeli ovu zabludu imajmo na umu savet vladike Nikolaja da „Sve su priče na površini a smisao njihov je u dubini”. Hajde najpre da se zapitamo zašto su biblioteke, knjige i drugi istorijski spisi oduvek bile omiljena meta okupatora. Zašto je naša narodna biblioteka stalno bombardovana, kao i manastiri, koliko je vagona knjiga i dokumenata iz Srbije odveženo tokom Prvog i Drugog svetskog rata....? Odgovor je svakako jasan: jer su oni baština naroda, čuvari kulturnog nasleđa. Namera je uvek ista da se uništi kultura naroda i tako izbriše njegov identitet. Tako se prava istina i znanje sistemski zamenjeuje lažnim znanjem. Spaljivanjem knjiga, svitaka, hrisovulja brišu se stvarni tragovi istorije.

Drugo pitanje nad kojim treba da se zamislimo jeste: kako je i ko je Srbima poturio „germansku školu istorije“.Taj izraz koristimo kada govorimo o načinu na koji su se u 19. veku, preko nemačkih univerziteta, istorijske nauke oblikovale kao „naučna disciplina“ navodno sa strogim oslanjanjem na pisane izvore, hronološki red i filološku analizu. Da li je to tako, da li je to podvala i do čega je ona dovela? Ova sistematski nametnuta škola, posebno nakon Tajnog Bečkog dogovora, potpuno potcenjuje istoriju Srba, dok istovremeno veliča germanske i zapadne civilizacije. Ova takozvana „škola“ istorije duboko je nacionalno obojena i sve je u njoj podređeno dokazivanju „superiornosti“ germanskog sveta i prikazivanju naroda istočno od Rajne i Elbe kao „kasnih“, „nestabilnih“, „primitivnih“ (kako su i Marks i Engels učili). Ona se toliko duboko ukorenila u sve srbske institucije posebno obrazovne. Najbolji pokazatelj ove tvrdnje, jeste činjenica da je danas najveća izdavačka kuća u Srbiji nemački Klett, koja piše i štampa udžbenike za osnovne i srednje škole, a delimično i priručnike za fakultete. Udžbenici koje štampa Klett uče našu decu da su Srbi „došli na Balkan u 7. veku“. Da smo bez pismenosti, bez kulture, bez korena, divlji i primitivni.

Opet pitanje zašto? Koja je osnovna namera ovakvog učenja? Naravno odgovor se sam nameće. Najpre, ako si dođoš na nečijoj teritoriji ti nemaš prava na tu teritoriju. Takođe, jasno je ako ti ukradu poreklo – lakše ti upravljaju sadašnjošću i budućnošću. Pri tome ignorišu se činjenice i materijalne i duhovne. Ignorišu se arheološka nalazišta kao što su Lepenski Vir, Starčevo, Vinča, Pločnik, Hisar kod Leskovca, Rudna Glava, Glasinac i Đerdapski kompleks – koja jasno pokazuju neprekidni kontinuitet života na tlu Srbije od praistorije do danas. Ona ignoriše činjenicu da mi u svom DNK nosimo gene starosedelaca koji su ovde živeli pre 5000–7000 godina, pa i duže. Naš DNK, prema velikoj genetskoj studiji iz 2022. godine („The Genetic History of Southeastern Europe“ – Lazaridis et al., Harvard), pokazuje visok procenat haplogrupa iz neolita i bronzanog doba.

Decenijama nas zvanične katedre i nordijsko-berlinska škola istoriografije ubeđuju u istu dogmu: „Vi nemate koren na Balkanu pre 7. veka. Vinčanska kultura nema veze sa vama, to je slučajna praistorijska epizoda nekog misterioznog, nestalog naroda.” Ali, šta se desi kada egzaktna laboratorijska nauka udari šamar toj političkoj agendi? Desi se Svetski kongres arheologa u Vankuveru 2008. godine. Dan kada je zvanična zapadna arheologija morala da kapitulira pred neoborivim dokazima. Preokret je nastao kada je međunarodni tim eksperata (iz Velike Britanije, Nemačke i Srbije) uzeo uzorke šljake sa lokaliteta Belovode kod Petrovca na Mlavi i odneo ih na najvišu instancu – Institut za arheologiju u Londonu (UCL). Pod elektronskim mikroskopom i kroz analizu izotopa bakra dokazano je nešto što je srušilo svetske udžbenike: Vinčanski čovek je u specijalnim pećima topio rudu bakra (malahit) na temperaturi od preko 1.100 stepeni Celzijusa. To nije bio slučajni incident, već razvijena industrija. Apsolutna starost: Metodom radioaktivnog ugljenika utvrđeno je da ovaj metal potiče iz oko 5.000. godine pre nove ere! To znači da je vinčanska metalurgija na tlu Srbije starija za više od pola milenijuma od bilo kog dokazanog topljenja metala na Bliskom istoku. Preko 4.000 naučnika u Vankuveru moralo je zvanično da prizna: kolevka svetske metalurške civilizacije leži u Podunavlju, na tlu Srbije. To je uostalom dokazao i čovek iz ovih krajeva profesor Dragan Mitić na primeru figure Kovač iz Vraništa.

Izmišljena priča o doseljavanju Slovena/Srba na Balkan prvenstveno se zasniva na dva „dokumenta“. Najpre, Konstantina Porfirogenita i njegov Spis o narodima (kako se uobičajeno prevodi). Međutim, ovaj spis nema karakter autentičnog istorijskog izvora, jer se i sam ne zasniva na njima. Ostaje realno pitanje koliko je sve preneseno autentično, jer se delo o kome je reč zasniva uglavnom na prenošenju informacija iz drugih izvora, odnosno tzv. druge ruke. Posebna je upitnost ovog „ključnog dokaza“ o doseljavanju Slovena na Balkan, koja traži ozbiljnu analizu, zašto je ovo delo Konstantina VII. Porfirogenita (913-959), koje je navodno napisano u 10. veku (oko 959.), prvi put objavljeno početkom 17. veka tačnije 1611. god. Drugi „dokument je nastao nakon Berlinskog kongresa 1878. godine i sklapanja Tajne konvencije 1881. godine između Austrougarskog dvora i nekolicine političara na čelu sa knezom Milanom Obrenovićem i ministrom finansija i spoljnih poslova Čedomiljom Mijatovićem, u Srbiji je o trošku srbske Državne štamparije objavljena knjiga tadašnjeg austorugarskog namesnika u Bosni i Hercegovini Benijamina Kalaja Istorija srpskog naroda u kojoj je Kalaj tvrdio da su se „Srbi prvi put doselili na Balkansko poluostrvo u sedmom veku u naletu divljačkih skitničkih pljačkanja“

Dotadašnja srbska i svetska istoriografija je do objavljivanja Kalajeve knjige, u Srbiji svedočila o autohtonosti srbskog naroda na Balkanskom poluostrvu, na osnovu brojnih izvora: izvornog srbskog kalendara, koji se do vremena Tajne konvencije bio dvojno zapisivao u Srbiji, na osnovu razvoja srbskog jezika i pisma, artefakata koji su svedočili o drevnosti Srba i izvornih srednjovekovnih srbskih dokumenata... Dok Jevreji svoju decu uče svom kalendaru po kome je sada 5787 godina zapitajmo se koliko ljudi u Srbiji zna da je po starom srbskom kalendaru, po kome je i sveti Sava pisao, sada 7534. godina? Zašto se stidimo tako važne činjenice?

O autohtonosti Srba na balkanskom prostoru, postoje brojni dokazi i to: pisani izvori; jezički dokazi (Mario Alineji, Nastanak evropskih jezika); arhiheoški dokazi; antropološki dokazi; kalendar; genetski dokazi; zakonodavstvo; simboli; etnologija i predanja. O njima možete čitati u brojnim knjigama recimo: češka hronika napisana 1314 Dalimilova hronika, gde autor sve Slovene naziva Srbi. Zatim Dokazi istorije pisana u petnaestom veku grčkog autora Laonika Halkokondila. Na osnovu brojnih autentičnih dokaza, ovaj Grk piše o Srbima kao Tribalima (Ilirima) najdrevnijem i autohtonom narodu, Kosovskoj bici i Milošu Obiliću kao najvećem junaku za koga se ikad čulo i gde tvrdi: „Srbi su narod najstariji, to pouzdano znam.“ O mnogobrojnim dokazima koje navode i strani i domaći autori, o autohtonosti Srba možete čitati i u mojoj knjizi Prekretnice u srbskoj pametarnici, kriza sopstva i perspektive opstanka. Ovom prilikom, zbog nedostatka prostora želim da Vam ukažem na nekoliko i danas živog, neprekinutog duhovnog i materijalnog kontinuiteta koji seže 7.000 godina unazad — pravo u neolitsku Vinču. O tome je posebno pisao srbski istoričarar i etnograf Miloš S. Milojević, (koga su ubili i kome su ukrali 27 sanduka sa dokumentima sakupljanih od Indije do Germanije) koji je u svom kapitalnom delu Odgovor na izmišljotine dokazao da su običaji i obredne pesme neuništive narodne povelje, i da otvaraju vrata za razumevanje prave starosti Srba. Običaj se ne može falsifikovati. On se živi i prenosi sa kolena na koleno. Od mnogobrojnih običaja, koji su se održali od vremena Vinče do danas, izdvajam tri: kućno ognjište, glinena crepulja i zakonski obredni hleb.

Da li ste se ikada zapitali zašto za kuću kažemo „očevo ognjište“, a za nestanak porodice „ugašeno ognjište“? Zašto nam je ta reč toliko sveta, iako danas uglavnom imamo centralno grejanje i šporete? Odgovor leži u kontinuitetu dugom preko 7.000 godina. Kao što je Krsna slava jedinstven fenomen u celom hrišćanskom svetu zadržan samo kod Srba, tako je i srbski kult ognjišta direktna veza sa neolitskom Vinčom! Crepulja na ognjištu. Arheolozi su u najdubljim slojevima Vinče pronašli fascinantan dokaz: prve glinene crepulje sa dodatkom kalcita. Ovaj mineral praistorijski čovek je svesno dodavao u glinu kako posuda ne bi pukla u dodiru sa direktnom, otvorenom vatrom. Hiljadama godina kasnije, srbske domaćice u srbskim selima koriste glinene crepulje na potpuno identičan način. Svako porodično ognjište bilo je kućni oltar, a crepulja — liturgijska posuda. Lomljenje česnice isključivo rukama, a nikada se ne seče nožem, datira iz vremena pre metalnog doba, kada je sečivo smatrano simbolom nasilja koji skrnavi pravedni, ratarski hleb. Uz česnicu idu i koledarske pesme i danas prisutne. Najpre treba reći da se smatra da reč kalendar, povezan sa pojmom koleda sa kojima su povezani brojni srbski koledarski običaji. Koledo je u srbskim običajima zapravo staro Sunce koje umire u osvit kratkodnevice, da bi se rodilo novo na Božić. Koledarski običaji podrazumevaju niz obrednih radnji uključujući i povorke koje za cilj imaju da označe smrt starog Sunca i pomognu rađanje novog, mladog. Koledarenje se završava spaljivanjem badnjaka na Badnje veče čime se simbolički sahranjuje staro godišnje kolo Krsna slava koja postoji samo kod Srba i mnogo drugih. Tu su i reči poput dika (diko moja), svojta (rođak)... koje takođe vuku korene od Vinče a koriste se i danas.

Osnovni naum, ovog ogleda je da se ukaže na potrebu, da o brojnim materijalnim i duhovnim tragovima, dokumentima, činjenicama, koji govore o drugačijoj verziji naše pametarnice, treba otvoriti ozbiljnu akademsku raspravu. Ostavimo sujete po strani, prestanimo sa podelama i ukrstimo činjenice. Nemojmo koristiti teške reči i uvrede, a ima ih i sa jedne i druge strane, ostavimo podele i saberimo se, sabornost nas je vekovima krasila i održavala. Ovo pitanje je od suštinskog značaja za opstanak Srba. Više su razloga od kojih posebno izdvajam dva. Najpre reč je o našem početku, korenu našeg stabla, a kada se koren saseče i stablo se suši. Drugo, ova zabluda jasno pokazuje nameru onih koji su je smislili da Srbe najpre prikažu kao narod robova, bez kulture a samim tim i budućnosti. Stoga je izuzetno važno da na pravi način argumentovano rasvetlimo taj početak. Razumevanjem izvorišta srbskog sopstva i njegovo prenošenje novim generacijama stvara zdrav temelj izvesne budućnosti srbskog naroda. Prestanimo da se plašimo da ne uvredimo istinom sopstvenog ,,dželata” razaznajmo svoje prave korene i rasanimo se od pogrešnih zabluda.

*Prof. dr Petar Anđelković