Uvod

Motivacija za nastanak ovog teksta proističe iz ranije urađene analize pod naslovom „Paradoks Bele Palanke: zašto potencijal ne postaje razvoj“, u kojoj je sa sociološkog i razvojnog stanovišta ukazano na dubinske razloge dugotrajne nerazvijenosti ove opštine. Polazna namera te analize nije bila kritika radi kritike, već nastojanje da se razume zašto prostor sa očiglednim prirodnim, geografskim i ljudskim potencijalima uporno ostaje na začelju razvojnih kolona.

Iz te želje – da se Bela Palanka konačno pomakne sa tog mesta – bilo je prirodno potražiti i sagledati zvanični Plan razvoja opštine Bela Palanka 2021–2028, kao ključni dokument koji bi taj pomak trebalo da inicira. Ovaj tekst predstavlja upravo jedno takvo sagledavanje.

Analiza Plana razvoja 2021-2028.

Plan razvoja opštine Bela Palanka 2021–2028. formalno ispunjava zakonske i metodološke okvire strateškog planiranja. Međutim, uprkos svom obimu i strukturi, on ne funkcioniše kao razvojni dokument u punom smislu te reči, već pre kao administrativna kompilacija bez izvršne snage, iz jednostavnog razloga – jer predstavlja plan bez vremena, bez nosilaca i bez obaveze.

Drugim rečima, izostaje jasan odgovor na pitanje šta se radi, ko to radi i u kom roku. U takvim okolnostima, bez definisanih rokova nema pritiska, bez nosilaca aktivnosti nema odgovornosti, a bez merljivih indikatora nema ni kontrole.

Zbog toga dokument ne deluje kao instrument upravljanja razvojem, već kao zbir opisnih celina, opštih namera i formalnih odrednica, bez jasnih mehanizama realizacije, odgovornosti i provere rezultata.

Najveći deo dokumenta čini takozvani „opšti opis“, odnosno uvodna naracija, dok je razvoj sabijen u minimalne, deklarativne formulacije. Iako uvodni opisi, citati zakona, kao i geografske i klimatske karakteristike sami po sebi nisu sporni, oni u ovom slučaju zauzimaju mesto vizije, umesto da budu u njenoj funkciji. U tom „opštem opisu“ uočljivo je i značajno preuzimanje već postojećih tekstova, što se može razumeti kao simptom nepostojanja autentičnog lokalnog razvojnog uma i jasne svesti o tome šta Bela Palanka želi da bude. Tako je dobijen dokument koji „pokriva formu“, ali ne pokreće proces.

Bledi nagoveštaj mogućeg brendiranja banice i vrtke, bez proizvodnih lanaca, logistike, zaštite geografskog porekla i jasne tržišne strategije, predstavlja folklorizaciju siromaštva, a ne održiv razvoj.

Osnovne osobenosti ovog Plana mogu se sažeti na sledeći način:

ne postoji jasno definisan razvojni pravac opštine;
izostaju stvarni prioriteti, jer su sve oblasti tretirane kao podjednako važne;
nema razvojnog izbora, odnosno „žrtvovanja“ pojedinih ciljeva u korist drugih;
aktivnosti nisu vremenski oročene, niti su jasno određeni njihovi nosioci;
ne postoje merljivi pokazatelji uspeha na osnovu kojih bi se pratio učinak;
ekonomski razvoj nije artikulisan kroz jasnu ekonomsku logiku, već ostaje na nivou opštih formulacija;
privreda je marginalizovana i gotovo nepostojeća u odnosu na opisne i socijalne segmente dokumenta;
razvoj je implicitno redukovan na oblike socijalne ekonomije, bez tržišne i investicione dimenzije;
pojedini delovi teksta ukazuju na preuzimanje već postojećih materijala, što predstavlja simptom nedostatka autentičnog razvojnog koncepta;
u potpunosti je izostalo sistemsko korišćenje lokalnih i dislociranih ljudskih resursa, naročito znanja i iskustva ljudi koji potiču iz ove sredine, a deluju van nje.

Sabrano, Plan ne proizvodi obavezu, ne nameće odgovornost i ne stvara pritisak ka realizaciji. Upravo zbog toga on ne može biti nosilac stvarnih razvojnih promena.

Šta jedan stvarni plan razvoja mora da ima

Razvojni plan nije spisak lepih želja, niti enciklopedijski opis prostora. On je, pre svega, alat odlučivanja. Zato jedan stvarni plan razvoja mora da sadrži:

jasno definisan razvojni pravac – odgovor na pitanje šta ta zajednica želi da bude;
ograničen broj stvarnih prioriteta, uz svesno odustajanje od sporednih ciljeva;
konkretne projekte, a ne opšte namere;
precizno određene nosioce odgovornosti;
jasne rokove realizacije;
merljive indikatore učinka, koji omogućavaju javnu kontrolu;
snažnu i jasno artikulisanu ekonomsku osnovu razvoja;
aktivno uključivanje znanja, iskustva i mreža ljudi koji potiču iz te sredine, bez obzira gde danas žive i rade.

Bez ovih elemenata, svaki plan ostaje dokument forme, a ne sredstvo promene.

Zaključak

Bela Palanka nema manjak potencijala. Ono što joj nedostaje jesu jasne odluke, razvojni izbori i odgovornost za njih. Dok god se razvoj bude planirao bez rizika, bez prioriteta i bez ljudi kao ključnog resursa, planovi će se pisati – ali se razvoj neće dešavati.

Ovaj tekst nije poziv na polemiku, već na promišljanje. Ostaje još dve godine do isteka perioda na koji se postojeći plan odnosi. Ono što će iz njega proisteći biće najjasniji pokazatelj razlike između forme i stvarnog razvoja.