Ovaj tekst ne govori o muzeju koji postoji, već o muzeju koji bi trebalo da postoji. Domus memoriae Nicetae Remesianae nije arhitektonski projekat već poziv da jedan grad obnovi svoje pamćenje. Dok taj dom ne bude sagrađena u kamenu, pokušajmo da je sagradimo u mislima. Jer ponekad svaka velika građevina najpre nastane u mašti.

I DA LI BELA PALANKA ZASLUŽUJE DOM MEMORIJE SVETOG NIKETE?

Malo koji grad u Srbiji može da kaže da je u njemu rođen, delovao i najverovatnije počiva svetac evropskog značaja. Bela Palanka to može sa svojim Svetim Niketom Remizijanskim.

Zbog ranog stupanja u klir i lokalnog konteksta njegovog uspona pretpostavlja se da je Sv. Niketa rođen najverovatnije u Remizijani gde je docnije postao i episkop Remizijane. Bio je misionar, teolog i graditelj hrišćanske Evrope. Umro je u Remizijani, gde je po svim analizama verovatno i sahranjen. Njegov kult je dokumentovan u 4–6. veku. Prisutan je u liturgijskim spisima, hvaljen od sv. Paulina Nolanskog, pominjan po značaju u pismima pape Inoćentija.

To čini Belu Palanku jedinom koja u potpunosti ispunjava ovaj trijas — rodno mesto – mesto delovanja – mesto upokojenja.

II DOMUS MEMORIAE NICETAE REMISINAE

Zamislite da se u nekadašnjoj Remizijani, na mestu gde danas nema ničega što bi podsećalo na njenog najvećeg čoveka, jednoga dana otvori Domus memoriae Nicetae Remesianae. To bi bila neobična kuća - kuća u kojoj se čuva pamćenje jednog grada i sećanje na čoveka koji je svojim duhom nadživeo carstva, milenijume i svoje zemaljske ideje.

Tako Domus memoriae Nicetae Remesianae ne bi bio spomenik prošlosti, već dug sadašnjosti prema čoveku koji pripada evropskoj kulturnoj baštini.

Kada takav dom već ne postoji, ostaje nam jedna mogućnost - da ga prvo izgradimo u mašti.

Zamislite, sedite, pred ulazom u muzej - Dom sećanja na Sv. Niketu Remizijanskog, pred – Domus memoriae Nicetae Remisianeae. Sedite u hladu lipe, možda žalosne vrbe. Osećate se po malo svečano, po malo uzbuđeno i radoznalo, ljubopitljivo. Nalazite se na pred ulazom u muzej posvećen simbolu belopalanačkom – Sv. Niketi Remizijanskom, svecu, ovde rođenom, koji je ovde stvarao i delovao, ovde umro i sahranjen.

Sedite na klupi u mini parku sa ukrasnim žbunjem „razbacanim“ po kratko “ošišanom“ travnjaku i gledate na sam ulaz – propilea, ulaz u jedan drugi, mističan, svet, ali ipak naš samo arhaičan, malo znan. Ta nekada monumentalna materijalna kapija, nama je simbolička, duhovna- to je ulaz u nešto uzbudljivo. Ulaz u dah prošlih vremena naših predaka kroz Dom sećanja.

Od kapije propileja do ulaznog trema Doma sećanja vodi vas popločana staza. Levo, u hladu žalosne vrbe, stoji bronzani Niketa kao da već vekovima čeka prvog posetioca.Tu je i prizma od krečnjačkog kamena sa crvenim nijansama i uklesanim tekstom: Sv. Niketa Remizijanski- apostol, misionar, bogoslov, liturgista, katiheta, književnik, graditelj...

Na kraju staze čeka vas trem muzeja, vestibil. To nije ulaz u Dom sećanja. To je ulaz u našu prošlost.

Prošlost se otvara natpisom na arhitravu - DOMUS MEMORIAE NICETAE REMIZIANSKI. Sedamo u vremeplov. Ne vezujete se, Oružani ste maštom i voljom da saznate ko ste. A u tome vam pomaže NIKETA REMIZIJANSKI EPISKOP, i REMIZIJANA FIDES CULTURA LABOR (Remizijana: grad, vera, kultura, rad).

Posetilac muzeja ulazi. Na zidu startuje svetlosni snop, koji „putuje“ iz dubine kosmosa, mimoilazi posmatrače i putuje nekud u prostor. To nekud je planeta Zemlja koja se sve više uvećava kako joj zrak prilazi, prepoznaju se kontinenti i okeani, Evropa, Balkan, jedna tačka kojoj je svetlosni snop usmeren. On pogađa pogađa tačku koja je „na nišanu snopa“ i otvara se natpis Remizijana i ispod njega episkopska stolica sv. Nikete. Počinje priča o Sv Niketi i Remizijani. Putujemo.

Putujemo po velikoj karti rimskih puteva baziranoj na itinerarijumu, Tabuli Peutinegeriani. Aktivira se svetlosna linija koja ide od Naissus-a do Remizijane.
Počinje putovanje.

Domus memoriae je zamišljen kao kasnoantička rimska vila iz IV veka. U Centralnom dvorištu – peristilu (peristylium) pretvoren u lapidarijum, u levom krilu postavka o Sv. Niketi , a u desnom o Remizijani. Frontalni deo kojim je spojena leva i desna strana predstavlja repliku oltarske apside episkopske bazilike, fresko oslikanu i nadrkrivenu.

U tablinumu posetioci gledaju film sa projekcijama muzeja i film o sv. Niketi.

Postavka objašnjava ko je Sv. Niketa, da li je on Niketa ili Nikita, kako je izgledao po dostupnim likovnim predstavama. Priča se o vremenu njegovog delovanja i života, poreklu, rođenju, smrti, kanonizovanju.
Nameće se zaključak - on civilizacijska privilegija.

Udarna tema postavke je Te Deum.

Iz polumraka se jedva čuje Te Deum. Ne znate ko ga peva. Ne znate ni odakle dolazi. Ali osećate da ste ušli u prostor u kome vreme više nije isto.

Slede delovi postavke posvećeni Credu; literalnom delu, osvrtu na Niketina putovanja i kanoniziranje. Zatim se prelazi na postavku o Remizijani, mestu gde je smeštena episkopska stolica Sv. Nikete.

III JEDAN DAN U REMIZIJANI

Zamislite da vas u odeljku muzeja, u njegovom desnom krilu dočeka lično Sv. Niketa, ne kao svetac, nego kao rimski građanin i da vas vodi kroz Remizijanu. Stavljate VR naočare. Odjednom više nema muzeja. Nalazite se u zaprežnim kolima koja polako truckaju Via militarisom iz prvaca Naissa i ulazite preko zapadne kapije u grad. Da, u antički grad sa forumom i urbanom bazilikom, a ne u putnu stanicu, mansio, Prolazi se rov sa vodom koji opkoljava antičke zidine i ispred vas je grad. Iz kovačkih radionica dim sa kovačkih vatri, udarci čekića o plastični crveni metal i nakovanj. Deca protrčavaju ulicom sa drvenim mačevima. Neko iz taberne medikus reklamira svoje lekovite meleme i čudotvorne čajeve. Pred pekarom vrući hleb. Na forumu bazilika urbana pretvorena u hrišćansku. Iz nje dopire liturgijsko pojanje Te Deuma. Sv. Niketa vas izvodi na bedem, okolina pod voćnjacima i vinogradima. Pored sve četri kapije nekropole. U daljini se vidi antički most preko reke Navissus. a nad vama isto nebo i oko vas iste planine kao i danas... samo malo drugačije.

***

Na kraju, završimo ovaj tekst mišlju:

Ne gradimo Domus memoriae zato što Svetom Niketi treba kuća. Gradimo ga zato što jedan grad ne sme da ostane bez sećanja na čoveka koji ga je uveo u evropsku duhovnu istoriju.

Domus memoriae Nicetae Remesianae još nije podignut. Ali svaka kuća najpre nastane u čoveku. Ako smo ga večeras izgradili u svojoj mašti, njegovi temelji već postoje.