Нешо. 

Поздрав за тебе и твог друга.

Шаљем ти још један текст о српским заблудама.

Поздрав и свако добро

Пера

Često se pitam i pokušavam sebi da objasnim zašto mi Srbi, više nego bilo koji drugi narod na svetu, imamo neku čudnu, autodestruktivnu crtu? Zašto, ako, kako se uobičajeno kaže, istoriju pišu pobednici, a Srbi su uvek bili na pravoj strani istorije, nam je pomućena istorijska svest i ko nam je muti? Zašto ne istražimo i vrednujemo istorijske događaje i ličnosti na pravi način, onda nam se dešava da pojedine ličnosti uvažavamo i slavimo, a da one to ne zaslužuju, a da druge ličnosti guramo u zaborav. U predhodnom ogledu pisao sam o Ivi Andriću u ovom prilogu o dve žene koje su „spašavale“ srpsku decu.

Verujem, da je gotovo svaki građanin Srbije, čuo za Dijanu Budisavljević, a takođe verujem da je malo onih koji su čuli i znaju ko je bila Darinka Grujić Radović, žena koju su hiljade srpske dece zvale jednostavno – Mama Grujić.

Dakle, dok se o Dijani u Srbiji pripovedaju bajke, grade spomenici, ulice nosi nazive po njoj, deca uče o „njenim podvizima“ u školama, Darinka Grujić Radović, je gotovo potpuno nepoznata srpskoj javnosti. Za nju sam i ja saznao zahvaljujući tekstu Miloša Bojanića Zaboravljena majka 2.200 srpske dece: Zašto Srbija mora da pamti Darinku Grujić. Evo najpre priče o jednoj i drugoj ženi, i potom pitanja za rasanjivanje.

Zašto Srbija mora da pamti Darinku Grujić?

Prvi svetski rat nije Srbiji odneo samo trećinu stanovništva, ostavio je iza sebe desetine hiljada dece bez roditelja. Posle austrougarskih zločina u Mačvi, Podrinju, Jadru i Pocerini, a potom bugarske okupacije na jugu Srbije, čitave porodice nestale su za nekoliko dana. Dok su se na Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu lomile sudbine srpske države, vodila se još jedna, bitka. Bitka za život srpskog deteta. Srpski vojnici po selima su nalazili decu pored ubijenih roditelja, na drumovima, u ruševinama kuća i po zbegovima. Država koja je sama vodila borbu za goli opstanak nije imala snage da zbrine toliki broj ratne siročadi. U tom trenutku pojavila se žena, Darinka Grujić koja je promenila sudbinu hiljada mališana.

Darinka Grujić Radović rođena je 1878. godine u Kragujevcu. Završila je Višu devojačku školu u Beogradu i izvesno vreme bila dvorska dama kraljice Natalije. Pred sam rat odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde se uključuje u humanitarni rad i postaje jedna od najistaknutijih predstavnica udruženja „Srpska žena“. Umesto da iz sigurnosti Amerike posmatra stradanje svog naroda, ona donosi odluku koja će joj obeležiti čitav život – vraća se u Srbiju. U Americi Darinka upoznaje velikog američkog dobrotvora Džona Frotingema. Frotingem najpre donira ogromna sredstva za Srbiju, zatim finansira čitavu bolnicu sa lekarima i opremom, a kasnije preuzima i finansiranje Srpsko-američkog dečjeg doma. Njih dvoje postaju jedan od najvećih humanitarnih tandema koje je Srbija ikada imala. Kada su prva deca stigla u dom, nije bilo dovoljno samo nahraniti ih, trebalo je lečiti njihove rane, obrisati suze, vratiti im osmeh. Darinka nije bila samo upravnik doma, bila je majka, tako su je i prozvali - Mama Grujić. Kako se srpska vojska povlačila, tako se selio i dom za siročad. Od Mladenovca, preko Niša, Skoplja, Bitolja, Đevđelije i Soluna, pa sve do Atine, Tulona i Nice.

U Francuskoj je Srpsko-američki dečji dom dobio uslove da se deca ponovo osete sigurno. Dobijali su hranu, odeću, lekarsku negu, školovanje i vaspitanje. Nisu dobijali samo krov nad glavom – dobijali su novu šansu za život. Darinka je znala da glad prestaje kada se čovek nahrani, ali siroče ostaje siroče ako nema budućnost. Zato je insistirala da sva deca pohađaju školu, da uče zanate, da nastave školovanje. Pojedini pitomci kasnije su postali lekari, inženjeri, profesori, oficiri i ugledni građani. Kroz Srpsko-američki dečji dom prošlo je više od 2.200 srpske dece, koja su vaspitavana da su Srbi i ostali su zauvek Srbi.

To nije samo statistika. To su hiljade porodica koje su kasnije nastale. Hiljade potomaka koji danas postoje zahvaljujući jednoj ženi koja je odlučila da ne okrene glavu. Po završetku Velikog rata dom nastavlja rad u Srbiji, a kasnije je smešten u Sremskoj Kamenici. Darinka i Džon Frotingem ostaju posvećeni brizi o deci sve dok i poslednji pitomci nisu bili osposobljeni za samostalan život. Darinka nastavlja svoj humanitarni rad i u Beogradu, uključujući rad u domu „Čarls Dikens“ i Beogradskom ženskom društvu. I tu dolazimo do najtužnijeg dela ove priče. Koliko Srba danas zna ko je bila Darinka Grujić? Koliko škola nosi njeno ime? Koliko spomenika ima? Koliko je dokumentarnih filmova snimljeno? Koliko učenika uči o ženi koja je spasila više od dve hiljade srpske dece? Odgovor je poražavajući.

Slučaj Diane Budisavljević

Diana Budisavljević je klasičan primer srpske naivnosti, ali i velikog neznanja, koje za posledicu ima serviranu „istinu“ za naše dobro! Kao jedan od svetlih primera u ustaškoj NDH navodi se slučaj Diane Budisavljević – žene koja je, po rečima njenih poštovalaca, spasila od smrti iz logora 12 000 srpske dece. Diana Budisavljević, rođena Austrijanka, je posthumno odlikovana od strane SPC (2013.) i Republike Srbije (2013.) za delo koje je učinila. Suprug Diane Budisavljević, Julije, po nacionalnosti je bio Srbin, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Zagrebu i redovni profesor hirurgije, potomak srpske porodice Budisavljević, naseljene u Liku iz Metohije u istorijskim srpskim seobama. Julije je preživeo ceo rat neuznemiravan od strane ustaških vlasti, zadržavši čak, u državi u kojoj su Srbi bili potpuno van zakona, profesorsku katedru i poziciju šefa Kirurške klinike na Medicinskom fakultetu u Zagrebu – što je prilično neuobičajena stvar za jednog Srbina u NDH. Treba naglasiti da je Julije imao vezu sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem, čak se, kod posleratnih komunističkih vlasti, prijavio da bude svedok nadbiskupove odbrane na suđenju. Alojzije Stepinac je, iako se njegova uloga u Dianinom poduhvatu delimično prećutkuje, bio osoba bez čije saglasnosti čitav poduhvat ne bi bio moguć- deca izvučena iz logora bila su, pre udomljenja u ustaške porodice, smeštana po objektima Rimokatoličke crkve.

Bitno je reći da su, po rečima same Budisavljevićke, izvlačena isključivo srpska deca, budući da je za uhapšene Jevreje postojala organizovana pomoć – tako da su netačne tvrdnje pojedinih ličosti da Diana Budisavljević treba da bude proglašena sveticom, jer je spasavala „srpsku, jevrejsku i romsku decu“. Dakle, u ovom „programu“ ciljna grupa su bila isključivo deca srpske nacionalnosti, u uzrastu koja je bila isuviše rana da bi ona imala čvrsto formiranu svest o verskom ili nacionalnom identitetu. Ceo poduhvat i ne bi mogao biti sproveden bez blagoslova NDH države i rimske crkve u skladu sa zvanično proklamovanom politikom NDH o „trećinu pobiti, trećinu proterati, trećinu pokrštiti“. U tom smislu je bilo potrebno sprovoditi aktivnu politiku po pitanju prozelitizma i pokrštavanja pravoslavnih. U selima, nepoklani narod bio je prevođen ognjem i mačem, a ova, sasvim mala, deca, bila su udomljavana isključivo u verujuće, katoličke porodice, koje su mogle i imale zadatak da im pruže najdublju moguću versku indoktrinaciju. A do takvih porodica je, organizovano, uz sugestiju da treba da prime decu naroda koji su najviše mrzeli, bilo moguće doći samo preko crkvene organizacije, iste one koja je, na samom početku, organizaciono pomogla formiranje organa vlasti ustaške države. Zbog toga, ne možemo se oteti utisku, da je Diana i njen poduhvat bio samo jedan od državnih projekata NDH, čiji je ona bila eksponent.

Diana Budisavljević i njena akcija spasavanje srpske dece ostaju velika i neotkrivena tajna, a koja se zloupotrebljava i ideološki interpretira po potrebi. Nije nemoguće da je imala dobru nameru, iako je rezultat – duhovna smrt pokrštene dece, verovatno gori od onog što su napravile ustaše u logorima. Uostalom, dobre namere su često stepenice na putu do pakla. Istina je da se većina nikada nije vratila svojim srpskim porodicama, najveći deo nasilno je „ugrađen“ u hrvatski narod, a komunistička nastavak genocidne politike sve ovo je zataškao, tragove i podatke uništio i glas spasenja ugušio do smrtne tišine.

Na samom kraju, nekoliko pitanja i konstatacija! Kako to da su spašavana samo srpska deca i to u doba koja je bila suviše rana da bi ona imala formiranu svest o versko-nacionalnom identitetu? Tako su „spašena“ deca postali katolički janjičari. Gde su dnevnici, u koje je „heroina“ unosila podatke?... Nije li je Diana i njen poduhvat bio samo jedan od državnih projekata NDH, čiji je ona bila eksponent? Mnogo pitanja, dilema i praznina.
Dakle, zapitajmo se kako je moguće i zašto, o iskrenoj srpskoj heroini, Darinki Grujić, neznamo gotovo ništa i zašto je sklonjena od očiju javnosti, dok se Diana Budisavljević, uzdiže u nebesa, proglašava pravednikom među narodima, pri tome se još nismo zapitali gde je završio taj veliki transport spasene srpske dece. Zato poruka za rasanjivanje: Čuvajte se od lažnih proroka, koji vam dolaze u odijelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi. Po plodovima njihovim poznaćete ih. (Sveto Evanđelje po Mateju).

Prof. dr Petar Anđelković