Ako je, kako se uobičajeno kaže „istorija učiteljica života“, nameće se pitanje zašto smo mi Srbi „loši đaci učiteljice istorije“? Zašto vekovima zatvaramo oči pred stvarnošću, što nas dovodi u situaciju, da kao pobednici u ratu i uvek na pravoj strani istorije, postajemo gubitnici u miru? Ukoliko želimo da se probudimo iz istorijskog dremeža, u koji smo (ne)svojom krivicom upali i počeli da se ponašamo istorijski odgovorno, potrebna nam je Istina, ali ona prava, bez ulepšavanja i doterivanja. Bez sakrivanja činjenica, koje nam se ne sviđaju, ili koje nisu u skladu sa vladajućom ideologijom. Istina oslobađa („Istina će vas osloboditi“ je čuvena Isusova izreka, zabeležena u Evanđelju po Jovanu). Istina oslobađa od zabluda, pogrešnih uverenja i jedino ona pruža zdrav osnov za dobre odnose i svetliju budućnost. Zato se i zalažem za razotkrivanje prave istine („one gole neprijateljske“, kako kaže Šopenhauer) ma koliko ona bolna bila.

Povod za pisanje ovog ogleda jeste izložba koja se u Narodnoj biblioteci Pirot, povodom 50 godina od smrti, priređuje u čast Ive Andrića. Namera ogleda nije osporavanje lika i dela Ive Andića, već ukazivanje na neke od činjenica koje se namerno prećutkuju, kada je reč o liku Ive Andrića. Kada se govori o Ivi Andriću, a što i deca uče u školama, jeste njegovo književno delo, Nobelova nagrada, ali o njegovom liku i događajima iz života koje nisu u skladu sa nametnutom ideologijom se ćuti. Ovom prilikom ukazujem na nekoliko dokumentovanih činjenica o Ivi Andriću, o kojima treba da se zamislimo i zapitamo.

Početak Prvog svetskog rata zatekao je Andrića u Krakovu na studijama. Zbog pripadnosti revolucionarnom pokretu Mlada Bosna, austrougarske vlasti su ga uhapsile po povratku u zemlju u Splitu sredinom jula 1914. godine. Najpre je bio u zatvoru u Šibeniku, a zatim u Mariboru, gde je ostao kao politički zatvorenik do marta 1915. godine, kada mu biva odrećen kućni pritvor u mestima Ovčarevo i Zenica. Sve vreme provedeno u zatvoru i kućnom pritvoru Andriću je omogućeno da slobodno piše. Svoje prve književne radove pisao je na nemačkom jeziku. U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. Nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939). Prisustvovao je potpisivanju pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu u dvorcu Belvedere 25. marta 1941. Za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu došao je iz Nemačke, i došao je jedini od svih drugih, jer su konzuli zadržani u internaciji, i vreme rata proveo mirno, bez ikakvog uznemiravanja od strane nemaca. Branko Lazarević, intelektualac i profesor, kome su komunisti mnogo zla naneli, u svom dnevniku Dnevnik jednog Nikoga, o Andriću piše „Kod kneza Pavla je tako dobro stajao da su poslednje kneževe reči đeneralu Simoviću, pred odlazak u izgnastvo, bile: „Molim vas, đenerale, da mladome kralju uzmete za ministra Dvora Ivu Andrićaՙ“. Drugu okupaciju (1941-1944) Andrić je proveo u Beogradu. Našao je više nego porodično utočište kod Brane Milenkovića, advokata. Za sve vreme te okupacije, nikad i ni za šta nije bio čak ni saslušavan. Proveo je u miru i pisao je. Dolazak komunističke vlasti, Andrića nije zatekao nespremnog, vrlo brzo snašao se i u ovoj uvezenoj revoluciji kod nas. U periodu od 1944. do 1954. obavljao je više društvenih funkcija. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Predsednik Udruženja jugoslovenskih pisaca, narodni poslanik i član Prezidijuma za Bosnu i Hercegovinu...

Ključno pitanje o kome treba da rasmislimo, kako bismo se rasanili od zabluda jeste kako se desilo da predratni diplomata, rojalist, drugi čovek Milana Stojadinovića, učesnik u potpisivanju Trojnog pakta i tipično građanski pisac postane odani, pa čak i vrlo angažovani sledbenik nove, socijalističke ideologije? Imajući u vidu kako su se komunisti odnosili prema predratnim intelekualcima, kako se i zašto desilo da Ivi Andriću opet ni dlaka sa glave ne fali? Kako se desilo da samo u roku od šest godina Ivo Andrić, nalazi u društvu Adolfa Hitlera (1941), a 1947. u sklopu jugoslavenske delegacije prisustvuje prvomajskoj paradi na Crvenom trgu?

Ovom prilikom navodim i mišljenja nekih intelektualaca koji su poznavali Andrića, a nisu se libili da govore pravu istinu o njemu. Isidora Sekulić je za Andrića govorila da mrzi Srbiju. „On mrzi Srbiju! On ne voli nikoga! On voli samo ono što mu je lično korisno... On je u osnovi Gospođica njegova, cicija, suv, sav u sebi za svoje interese, i voli da muči, sadistički da muči“. Slobodan Jovanović ga je zvao „fra Ivo“, zbog njegovog katolicizma, nakon čega „mu je dodao ՚fra Ivan-begՙ, a sada ga zovu ՚drug Ivan-begՙ. „On ume i, naročito, može da ćuti; i može da proguta mnogo. Jedino što, izgleda, ne može da proguta, to je da mu se dirne u katolicizam“. Aleksandar Belić, akademik, o njegovom članstvu u Akademiji nauka, kaže: „Ivo je s vama dok ste mu potrebni; kad mu više ne trebate on se tiho izvuče“. Branko Lazarević, smatra da se pitanje etike, gotovo da se ne postavlja kod njega. „Čovek mora da se zapita da li te reči, uopšte, ima u njegovom rečniku. Branina sestra govorila je da ih je stid kad dođe maršalov automobil po njega kod njene kuće. Njega, međutim, nije bilo stid. Umesto stida, razmišljao je da se negde na drugome mestu skući“.

Ivo Andrić je pravi primer kako se sistemi menjaju ali pojedini ljudi opstaju, samo boju šinjela i kroj promene. Razmislimo o tome. Zato, kao nasušni hleb nama je danas potrebno suočavanje sa tom gorkom istinom jer, kao što poručuje Meša Selimović: „Ništa nije dobro što ostaje neobjašnjeno, niti se istorija gradi na prećutkivanju“.

* Prof. dr Petar Anđelković