Uvek, ama baš stalno, kada bih sam ili sa nekim krenuo u neko od naših sela, osećao sam neko posebno raspoloženje.

Volim te ljude, zamišljam njihova jutra, tu samoću s kojom žive. Miris koji dopire iz štale u kojoj čuvaju po neko jagnje, možda kravu... U dvorištu kokoške, pas domaće rase, ali veran, mačke koje dremaju na pragu oronule kuće...

Volim to, posebno kada sa njima sednem, iznesu tronoške, ili na panjevima od isečenih osušenih šljiva, kafu domaću s ratlukom, rakiju prepek u onim čašicama, vodu u čašama koje su obično imale neku šaru,  sir beo kao mleko, mlad, pre neki dan siren...

Dok smo pričali iz štale bi se čuo rik, psi bi zalajali ukoliko spaze neznance, a mačke nestajale negde iza taraba koje samo što nisu pale, kako bi nešto stavile u usta.

...........................................................................................

Možete, ako vam se baš hoće, da listate naš Portal. Sva sela u Gornjem Visoku, na kružnom putu, tamo prema Beloj Palanci, ovde ispod obronaka Suve planine. Da prebrojim, ima ih pedesetak .

Možda se tako palo, tek u Pasjač, selo 16km jugozapadno od grada, na obroncima Suve planine,  dolazio sam nekoliko puta. Do Rasnice je asfaltni put, a nadalje kako piše i Wikipedija, je tucanik lošeg kvaliteta dužine 5 km. Wikipedija takodje kaže da se selo tri puta pomeralo, dva puta se gasilo zbog čume. Bilo je u Rosulji, pa u Livade, u Bostaništu, odakle su se "Psjačanje", bežeći od bolesti doselili na sadašnje mesto. Atar je pretežno pod šumom i pašnjacima.  

Pasjač, selo koje je darovala priroda!

Psjačanje se vraćaju kući! Kakav duhovni mir i prirodna lepota! Samo još put!

Put do obnovljenog puta za Pasjač! "Bože mili kud sam zašo…?"

SUDBINE! Ona Beograđanka u Pasjaču, on "Psjačanin" iz Beograda. Danas žive lepo, rade mnogo, vratili se u selo. Gazdinstvo, 200 ovaca, jagnjad, sir, mleko…

"Lučonoše" (Ministarstvo kulture i informisanja, projektno sufinansiranje medija) Vidica i Boban Stanković, ribnjak u selu Pasjač

........................................................................................

Protekla dva dana (juče u četvrtak i sreda uveče), objavili smo priče o "beogradskom Psjačaninu" Saši Ristiću, koji je oduševljen inicijativom ljudi iz Pasjača i Sinje Glave, većina žive u Pirotu, Boru, Pančevu, Beogradu... I na njihov jedan uložio tri svoja dinara, kako bi se put za početak koliko toliko osposobio za 21. vek.

 Juče sam obećao da ću u pola šest sa mojim prijateljem, Goranom, rođenim u Pasjaču, krenuti novim utabanim putem. Sve dogovoreno da nas tamo čeka ta vredna grupa ljudi, inicijatori ove akcije.

Kada se setim kako se ranije prolazilo kroz Mržljak, ovo je zaista u nekim delovima bila prava pista!!

Stigli smo, gle čuda, veoma brzo. Goran, valjda ponosan na nove "uslove na putu", često bi davao "gas do daske" i vozio ohoo sedamdeset!!!

Tačno u dogovoreno vreme stigli smo i priča je započela. Bilo mi je ponovo lepo, kao i do sada

Dugo smo razgovarali, hvatao se sumrak,  Ivana će to postaviti na Portal!  Moj predlog je da se opustite, zavalite u fotelju i odgledate.

.......................................................................................

Njihove poruke su jasne. Zajedno sa Sašom Ristićem, pružili su ruku Gradu, da zajedno nastave put koji će polako vraćati ljude u sela na jugozapadnoj strani pirotskog atara.

I tako , polako, onako kako se radilo do sada u Gradu. Putevi do najudaljenijih sela, otvoriće vidike mnogim naslednicima da se vrate svojim selima, tamo gde su živeli njihovi stariji.

 I kuća za kućom, plevnja za plevnjom, ar za arom, desetine, stotine ovaca i krava, za neke godine ponovo će u pirotskom kraju biti na desetine hiljada ovaca, krava. Odjeknuće školska zvona, okrečiće se i urediti zadružni domovi i crkve i život će postati drugačiji.

 Uz sve to, bogatstvo prirode, livade, potoci, šume, netaknuta priroda, neprskan sinjoglavski i dojkinački krompir, sir i jagnje kakvih nigde nema.

 Za kraj!

Ako vam je malo zadrthtalo u grudima, znači da  smo svi  zajedno pobedili !