U Pasjaču, ponovo o ovom selu, bio sam 14. maja prošle godine. Želeo sam i tada, kao i u nedelju da afirmišem mlade ljude koji se vraćaju u selo da bi na svojoj dedovini, ili očevini, nešto počeli da rade.

Skoro me neko nije obradovao i skoro se nisam nekom tako radovao kao njemu.

 Davor Ćirić

  Kada sam pripremao  emisiju iz serijala ,,Lučonoše" jedan od onih koji je bio predviđen, bio je upravo on. Davor Ćirić.

Dobar dan, čika Nešo. Žao mi je,  ja više ne mogu. Odlučio sam da rasprodam ovce, da sve zaustavim. Ne mogu da izdržim. Skoro svakodnevna putovanja do Pirota i nazad. Put znate kakav je. Veliki problem postala je radna snaga. Neće niko da radi. Neće niko da bude ovčar, da radi u gazdinstvu. Sve sam nudio, dobru platu, radni odnos, doprinose…

Žao mi je!

Šteta, ako se budeš predomislio javi se Davore. Šteta. Razmisli, tako smo završili razgovor.

……………………………………………………………………………

Dok se vatra razgorevala, Boban, Ljuca čovek koji je Bobanu na ribnjaku sve i sva krenuli smo da vidimo branu i prostor za buduće jezero. Ljuca obilazi  hektare zemlje, šume, vodi računa o ribnjaku. Desna ruka. Ide svakog ponedeljka u Babušnicu, peške. Osam kilometara. Zdrav kao dren. Rođen 1952. godine. Preko brda, najpre Radoševac, potom Babušnica. Iskoristio sam priliku da ga pitam. Ne priča mnogo. Morao samda zapitkujem.

Vraćali smo se drugim putem. Kamenjar. Iznad žične ograde čula su se zvona. Stado ovaca.

Ljuca mi je objasnio o kome se radi. Bilo mi je dovoljno, sišao sam do puta. 

Eto nove priče. Davor je zastao, međutim, Pasjač živi. Bračni par, on "Psjačanin" iz Beograda, ona Beograđanka u Pasjaču. Žive dugo, srećni, vredni, zadovoljni.  

Zašto Pasjač ne bi bio bolji od Beograda?

Može se, kaže uz osmeh. Mora se. Od jutra do večeri. I tako stalno!