... Jeremija u polje, bež’te zmije u more ...

 Petak, 14.maj. Jeremija! Sećam se, bio sam dete, moja pokojna baba Ljubica mi je pričala da se na ovaj dan...

Zanet mislima nisam ni primetio da je moj poznanik taksista već prošao one prve krivine ispred Barje Čiflika.

Slava je, nema ljudi u polju. Kroz selo  tišina, po koji pas, čuje se lavež! Ispred prodavnice sede Čivličanci. Flaše piva. Podižu ruku. Moj poznanik taksista im otpozdravlja.

U Rasnici još manje ljudi!  Neka za mene čudna tišina, za meštane, ovo vreme je neko ,,gluvo doba,, kada se ne radi u polju.

............................................................................

 ... Kada sam Svetlani Jovanović, znaju je kao Letka, pre neki dan obećao  da ću "za Jeremiju" da dodjem u Pasjač, pitala me najpre koje auto vozim.  Moj "žućko" očigledno kod nje nije položio ispiti!

Nikako gospodine Paune! Put!

Dva dana sam medju taksistima koje znam tražio ko će me voziti do sela. Uspeo sam. On vozi neki Reno, ne znam koji je. Visoko je podignut. Preduslov - Ima rodbinu u Sinjoj Glavi.

Može, Paune, ali... Loš put, moram da te čekam... Dogovorili smo se !

...........................................................................

Izašli smo iz Rasnice. Moj poznanik kaže da retko ide na ovu stranu. U Sinju Glavu je išao dva puta u poslednjih pet godina. Oni dodju u Pirot. Traktorom do Rasnice.  U Rasnici ima jedan čovek. Vozi neki stari džip. Taksira Rasnica – Sinja Glava- Pasjač

 Ha, sreli smo ga negde gore u brdu. Nova tura!!! Pun džip!

E sad se spremi druže, ulazimo u prošli vek, kao da želi da opravda cenu koju mi je "lupio"!

 Bio je okej "za sve pare". Najpre sam snimao iz taksija. Umalo nisam udario glavom  u šoferšajbnu . Koči, koči...

Stani, kreni, stani kreni ...

Stao je. Uzbrdo nekih stotina metara uspeo sam pešaka da se popnem. Hodom je nezgodno. Uh , duša mi na nos izašla!

Čuo sam ga , motor mu kašlje, valjda prvom vozi. Bira. Drži često "pod kvačilo". Kada sam ušao osetio sam "miris". 

Ovo je taj put iz prošlosti, reče on i pusti glas.

Čistokrvne srpske reči. Uvek je ,,majka,, kriva!

Od Pirota do Pasjača ima oko 13 kilometara. Možda manje! Od Rasnice do Pasjača oko osam. Možda manje !

Ovaj put, Vojska Jugoslavije radila je 1981. godine. Na delu od oko 3 kilometra. Asfalt. Ostalo je kamen, zemlja utabana, pesak duboke staze koje je voda koja se slivala ostavljala za sobom.

Taj nekadašnji asfaltni put, sada je nešto najgore što sam video u životu. Ne znam vi!?

Ta tri kilometra moj poznanik vozio je skoro pola sata.

Negde pre četiri stigli smo do raskrsnice.

U selo se ulazi nekim čudnim putem. Ma, puteljak! Kao kroz njivu. Tamo negde u "centru" na jednoj širini parkirani automobili i jedan kombi. Nema pirotskih registracija.

Moj poznanik vratio se i otišao s Božjom pomoći za Sinju glavu. Dogovor, negde izmedju sedam i pola osam. Pre mraka. Ne znam šta me sve čeka ovde.

Stao sam tu kraj jedne kapije. A kuda sad!?

Da li je Letka, moj domaćin, došla, pomenula je neke probleme. Za Svetog Iliju sigurno dolazi. Gledaće. I onda ...

Ovih ljudi se sećam. Vidica je čini mi se radila u Robnoj kući Bgd, Goran je poznati pirotski protetičar. Veseli ljudi. Slava je, došli prijateljima u goste, rodbini, ne znam.

Potom, kakav je red, pojavio se gazda. Jordan Jovanović. "Držeći" čovek, kako bi naši rekli.  Umesto Letke, očigledno da će on biti moj domaćin. 

........................................................................................... 

 ... Imao sam i šta da vidim, bogatstvo prirode, osetio rezak planinski vazduh, popio bistru vodu sa seoske česme, priznajem "okrenuo" jednu domaću i mnogo dobro domaće vino, okusio uh kakva je, riblju čorbu sa Dunava, psjačko jagnje.

Kakav je red. Sve to, tamo na kraju. Šalio sam se kada su mi predložili da odmah popijemo.

 Prvo da "zaradimo", ajdemo na posao!

A na "poslu" u ovom neobičnom selu, smeštenom, šćućurenom izmedju šumovitih planina, presečeno planinskim potocima, izvorima, imao sam i šta da vidim, čujem...

Za ovaj deo priče o Pasjaču, pokazaću vam ljude koji ovde ne žive, ljude koji dolaze ili su spremni da se vrate.

Onako tiho, stidljivo, na kraju svako od njih prozbori, sležući glavu

Samo put!

.......................................................................................

   Krenuo sam. Kada sam ulazio u dvorište sa njim sam se prvo rukovao. Gazda Joca  je "dao zadatak" Goranu protetičaru da me povede. Livada iznad kuće. Prikolica, ispred nje,  jedan od braće Manić. Psjačanje.  Vlastimir Manić. Kakav interesantan čovek. Kasnije sam saznao da je poznati privatnik, biznismen u Beogradu. Ima firmu za konstrukciju, izradu liftova. Radi po Evropi. Mašinac.  

 Ceo svet je moj, kada dodjem ovde!

 Tri brata Manića. Sva tri brata čekaju trenutak da dodju u selo. Čeznu. Tu su se rodili, odrasli. Odlazili peške posle petog razreda u Rasnicu u školu. Kiša, sneg, djaci pešaci ...  Gore su u Beogradu, Resniku.. Na parkingu njihovi automobili.

.............................................................................................

Goran protetičar pirotski, veseljak, zarumenela lica od planinskog sunca i  druge čašice domaće, uživio se u ulogu domaćina.

Idemo kod drugog brata. Duhomir se zove .

Kakvo ime. Da, nekada, imena deci bila su čista naša. Nismo imali, Roberta, Kristijana, Mišela ...

Duhomir Manić, drugo dete u porodici Manić. I njegova porodica je u Beogradu. Držali su pekarske radnje. Sada ima dva- tri svoja lokala u Knez Mihajlovoj. Ne preskače slave, praznike, leto... Uvek je u selu.

Kada sam pozdravljao sve te divne ljude, gospodja s crvenom kosom bila je baš pričljiva. Kaže da je više Piroćanka nego Beogradjanka. Tako se oseća, rekao bih i ponosi. Selom, poreklom svog Duhomira, lepotama  u selu. Kasnije sam saznao još nešto. Poznata beogradska likovna umetnica. Ulje na platnu. I još nešto, freskoslikarstvo. Kakvi ljudi!

....................................................................................................

  Ne znam kako sam  pogrešio, propustio, tek nemam najstarijeg Manića. Stanimira Manić. Njega i suprugu sam upoznao kada sam ih pozdravljao za trpezom.  Stanimirova supruga Bosiljka.  Njen stric je Branko Pešić najpoznatiji beogradski  gradonačelnik. 

Da li je to još jedan primer kako su i koliko bili poštovani Psjačanje u Beogradu!?

Kako je lepo videti ih zajedno.

Leti kada stignu sa sinovima, kćerima, unucima sete se starih vremena kada je u selu bilo mnogo dece.

Škola puna djaka.

Za slave, svetkovine nasred sela muzika, igranke. Ispred škole, u predvečerje slava, porodice bi iznosile meze, pite, pečenje. Selo sa hiljadu ovaca. Vrednih ljudi. Skromnih, široke duše ...

 .....................................................................................  

     Sutra!

Psjčanje danas !

Selo koje je širom otvorilo zenice. Sredjuju se kuće.  Nekoliko porodica već čuva po stotinu ovaca. Rajka se vratila u selo. Prava dama, vodi na ispašu skoro stotinu ovaca. Mlad sir...

Car, nekadašnji fudbaler vratio se kući. Čuva pčele. Dača, Dalibor, divan dečko nema trideset, došao na dedovinu. Organska hrana. Stotinu ovaca, ima registrovano gazdinstvo, konkuriše, hvali se dobija subvencije od Grada. Tamo malo dalje, mladi bračni par. Osmeh im ne silazi sa lica. Vidica i Boban. Jezero, ribnjak. Planiraju nove investicije. Jezero svo od izvora.

Nešto dalje od njih baka Ljubica, 150 ovaca... 

Domaćina nije bilo. Gazda Joca me uveo u jednu kuću koja se sprema za onaj ruralni turizam o kojem mnogo pričamo, a sve ide mnogo sporije. On je majstor, radi im pločice. Sve ume!

Nisam stigao da odem do ribnjaka. Bilo je već posle sedam. Umorio sam se. Poslali su mi na via transfer.

  Sve to sutra!  

.....................................................................................

To je za danas! Još uvek  vidim  onu "psjačku" lepotu u očima i svežinu vazduha u plućima. Toplinu osmeha ljudi. Čujem šum pasjačke česme ...  

Te noći, umoran, spavao sam bez uobičajenih snova u koje mi dolaze neki čudni ljudi!

Pasjač se nalazi na oko 13 km jugozapadno od Pirota na obroncima Suve planine. Od Rasnice, udaljen je oko 5 km. Selo se tri puta pomeralo u ataru i dva puta se gasilo zbog bolesti čume. Najpre bilo u Rosulji, pa u Livade, pa u Bostaništu, odakle se, bežeći od bolesti, doselilo na sadašnje mesto. Prema jednoj legendi selo je dobilo ime tako što je kupina saplela putnika, pa ga on prokleo kao pasje mesto. Priča bašta mi da je Pьsjač bil Dobroviš, pa se nekoj putnik soplete, padne i kaže: - U, pьsjo mesto! I od tьg smo Pьsjač., Negica Micić, 1939. Druga legenda kaže da je Turčin sa konja gledao kako su psi na njegove oči rastrgli kurjaka pa ga prokleo kao pasje selo. Atar je pretežno pod šumom, goletima i pašnjacima i nema dovoljno dobrih livada i dobrih oraničnih površina.
Stanovništvo se uvek bavilo ovčarstvom, kozarstvom, prodajom ogrevnog drveta, kreča, a nekada i drvenog uglja. Кao stočarske familije isticali su se Markovci, Josinci, Bojadžinci i Sekolovci, koji su čuvali stada od po 50-60 ovaca. Pasjačani su prodavali jagnjad, jariće, telad, krompir. Ogrevno drvo su tovarili na konje i magarce i prodavali ga u Rasnici, Barje Čifliku i Pirotu a na isti način su prenosili i kreč do mesta prodaje, koji su pravili u Leskovoj glavi. Za domaće potrebe proizvodilo se voće (šljive i kruške uglavnom) i povrće dok ratarske površine nisu mogle da pokrivaju potrebe u hlebu. Jedini izlaz je bilo pečalbarenje.
sjač, zaista selo koje je priroda darovala ljudima!