Predivan dan za šetnju pored naše Nišave, iskoristih da malkice udahnem vazduh i zamenim ustajali kancelariski vazduh koji udišemo po ceo dan.

A Kej prepun naroda, a narod ko narod prolazim i posmatram, neko poštuje mere, neko ne al dobro takvi smo kakvi smo a vala i ovo sa koronom već postaje naporno .

Šetajući pored reke i gledam u talase i razmišljam o Vašim člancima o izgubnjenim životima ... tužno i pretužno u potpunosti se slažem sa Vama ,al ipak  nešto mi je jako zasmetalou njima, ne mogu da se pomirim sa konstatacijom da je reka kojom se svi ponosimo ubica.

Gledam veselu mladež ovog grada kako se veseli dolasku proleća, gledam i ne mogu da verujem , jedan plavooki mališa u silnoj ženji da ispita ovaj svet pokušava da siđe do vode, priđoh mališanu i sprečih ga u tome, pitah ga gde su mu tata i mama i mališan mi sramežljivo prstićem pokazuje na majku, a majka ko majka ... da li je. Priđoh majci koja je zaljubljeno gledala u svoju jabuku i kuckala, valjda je nešto jako bitno, hitno na tim mrežama šta li već. Pokušah da budem ljubazan i skrenuh joj pažnju na opasnost koja vreba iz talasa i zamolih je da obrati pažnju na mališana. Sasluša me ona ne mogu da kažem da nije al me i otera u ... jer to nije moja briga.

    Udaljih se pomalo postiđen i razmišljam o Vašim tekstovima o peticiji da se postavi ograda oko Nišave , pa ideja ko ideja i nije nešto pametna jer kakvi smo ne bi nam pomoglo da Nišavu ogradimo celim tokom do Morave, ipak su ograde u našim glavama.

    I tako ...idem dalje ka bazenu, idem a i dalje mi ne odlaze misli od Vaših reči, zvone u glavi zvone i teraju na razmišljanje : da li je moglo spasiti nečiji život a znam odgovor: moglo je i ne bi bilo čak ni skupo, ne sigurno manje bi koštalo od jednog mladog života.

      Sećam se ideje koju je ima tome plasirao jedan od inženjera HE Pirot a ideja je bila sasvim OК. Ideja je bila da se na mostovima postave stubovi sa svetlećim panelima i sirenama pa kada radnici elektrane počnu da ispustaju vodu u Nišavu pošalje signal da se svetlosni paneli i sirena koji bi upozoravali kupače uključe.

Celog života radim sa tehničkim licima i mogu da prepoznam dobru ideju i sjaj o očima kada mi je predoče i pozdravih ideju uz obećanje da ću pomoći, obećah mada sam u startu znao da će je bito teško realizovati  bez obzira što je on tehnički našao najbolje rešenje al je prevideo jednu nama Srbima jako bitnu stvar.

    Previde mladi kolega nešto što je veće od Berlinskog zida, nešto što je izazovnije od prelaska kroz minsko polje ... previde borbu sa birokratijom i dobijanje dozvola da se paneli montiraju na mostovima koji nisu vlasništvo elektrane.

    Iskreno bilo me je sramota kada god me je pitao dokle se stiglo sa prikupljanjem odobrenja ali  jednostavno nisam imao odgovor.

Tračak nade da se ova po meni humana ideja realizuje je bilo interesovanje profesora iz Tehničke škole  da oni sa svojim đacima uradi ovaj sistem obaveštavanja na Nišavi.

    Pitao sam kolegu dokle se stiglo oko realizacije projekta , on mi ispiriča da je upriličen sastanak sa ljudima iz škole, da je prezentovao i predao tehničku dokumentaciju koju je nekad  pripremao profesorima i naravno i ponudili su punu pomoć oko realizacije. Naučilo ga vreme i problemi da ustupi mlađima posao kada vidi da ne može sam. Reče mi da je video u očima mladog profesora silnu želju i entuzijazam, želju da svima nama učini život lepšim , spokojnijim al mu kako reče nije imao srca reći o preskakanju Berlinskog zida .

     Ovih dana se setih te priče i pitah nekad mladog kolegu jel upoznat sa sudbinom nekadašnje njegove ideje na što dobih odgovor da posle tog sastanka od pre par godina nema nikakvih informacija valjda još traže rupu u zidu.

     Poštovani Nešo ajd sad malkice novinarske znatiželje i istraživanja, predlažem da kontaktirate direktora Tehničke škole i direktorku HE Pirot da vidite ša bi sa ovom pričom, isčačkajte gde je zapelo, ajd malkice društvene odgovornosti na koju  se svi pozivaju  kada je nešto lepo, a kada je ružno prebacujemo drugima i apelujemo na tuđu savest, ajd malkice pogurajte i vi iz medija da se možda nađe ta rupa u zidu, jer mislim da je Nišava isuviše lepa da bi je unakazili ogradama. Možda isuviše verujem u čuda ali mi savest ne dozvoljava dizanje ograda ipak je lepše rušiti ih, ograde u glavama, ograde u navikama, u našim navikama, među ljudima.

Z.J.I.

…………………………………………………...........................

  Poštovani. Nije mi palo napamet da se diže ograda. Ne znam na kakvu ste ogradu  pomislili.

Ideja. Da pobodemo letve  tamo kod kanala  gde je dete palo, na metar razdaljine, da povezemo trakama. Da  postavimo table na kojima ćemo pisati poruke. Da tako čuvamo andjela  u našim mislima,  pokažemo ljubav prema ljudima, Nišavi, Keju, Pirotu i Piroćancima.  

Da to bude opomena svima koji nisu do kraja uradili neophodno da brinu o  ljudima  dok radi HE PIROT.

Da to šarenilo boja ostane kao protest  dok ne produe ogradu, postave signale na mostovima, velike info - table i medijima svakog jutra dostavljaju raspored rada. I iznad svega konačno POŠTUJU REŽIM RADA.

 Inače, Milana Božića, direktora Tehnmičke škole pokušavamo da čujemo. Sada su posebni uslovi u srednjim školama. Imamo dobru saradnju sa njim. Nadam se da  ćemo saznati detalje!

Vama hvala. Na našem Portalu i na Radiju ima prostora za sve vas koji žele da se okupe u nastojanjima da sačuvamo živote naših ljudi, Nšavu, Kej...

Svaka ideja je dobro došla.

Ovo je samo moja. I ništa više!

Srdačan pozdrav.

Neša Paunović