Da li je to bio sastanak Redakcije, ili smo razgovarali čekajući kafu, tek, tema, suština razgovora bilo je ovo vreme u kojem smo, ovaj narod koji nadamo se odoleva i njihovo svakodnevno javljanje nama. 
Pomozite, pokušajte, pitajte, pozovite...
Setilo me na one godine posle dvehiljadite kada je Lavirint upalio vatru u ljudima, oslobodio ih straha i pokrenuo da pomoć potraže u jednoj radio emisiji!
..................................................................................................

Mi idemo od prvog dana tom stazom.
Ka ljudima!

Jeste staza posuta mukama, ali idemo!

Želimo da vas  čujemo, da iskrenom reči, razumevanjem zaustavimo suzu, odagnamo strah, pomognemo da se živi dostojno ljudi

Tu više drugačije ne može. Poverenje je garancija, poštovanje, osnova svega. Naša želja da živite koliko toliko bolje, prostire se svuda gde vas ima. Do najudaljenijih sela, naselja, kuća...

Razumeli smo i drugu stranu svega. Ljudi su se promenili, ili se prilagodili ovom vremenu. Svako se okrenuo sebi i gleda samo svoje. Da ironija bude veća, sve nas manje razumeju i oni koji su na mestima gde ste ih ili birali, ili su ih oni kojima ste dali vaše poverenje, izabrali kao uspešne.

A nisu. I oni zatvaraju vrata pred vama, traže izgovore.

Znate, od iskona je tako, sve je u čoveku. Od njegovog karaktera, načina razmišljanja, ponašanja u životu zavisi i ono najbitnije koliko brine i o drugima.

O vama, ljudi!

Koliko brine o vašim mukama, koliko je došao na vaš prag, u vašu ulicu, u vaše selo da vas pita kako vam je!

E mi to živimo! Razlog zbog čega postojimo, pred drugih ciljeva, informisanja pre svega je i da stalno budemno uz vas. Da vas gledamo pravo u oči, da vas slušamo i budemo vaši podanici!

Imajte poverenja. Javlite se, dođite, vrata su širom otvorena.

Nama je potrebno samo da nam verujete.

Mi živimo za Pirot.

Ne OD PIROTA!

................................................................................. 

... Paju, divnog mladića, poznatog u gradu po vaspitanju, prijatnosti, znao sam onako. Uvek osmeh, zdravo, poštovanje. Imao je primernu suprugu. Divan par.

  Bio je užasan šok , tuga, neverica kada je umro!

................................................................................

Micić je stariji od mene godinu dana. Bio je golman. Kratko vreme igrali smo zajedno u podmlatku Radničkog. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. U kamionu.

...............................................................................

Dragana je Pajina rođena sestra. Piroćanka. Znamo se dugo. Svi mi viđali smo se u Mićinom kafiću, u MM.

Pre neki dan sreli smo se tu ispred Marketa Lidl. Bila je uznemirena. Zaplakala je. Neko je skrnavio Pajin spomenik.

Muka ih je upoznala. Srđanu je Micić, stric. Nedavno, njegov spomenik u prirodnoj veličini, takodje je skrnavljen.

Dogovorili smo se da se vidimo na Pazarskom groblju.

Reči na mestima gde postoji samo tuga  postaju suvišne.  Dragana je pričala.

Srđan je bio uznemiren. Ćerkica je donela cveće, na bakin grob, četvrti mesec!

Govorio je rezignirano!

......................................................................................... 

Tuga nas je sačekala i na Novom pazarskom groblju. Velika ljubav, poštovanje porodice Pajović. Draganin otac i brat su ovde sahranjeni. Pajina supruga i sestra u bolu, ali i velikom ljubavlju, natapajući suzama, osmislile su spomenik.

  Srdjan je na kraju pokušao da traži neko rešenje da se ove grubosti, surovi napadi na pokojne, ne dešavaju.

Razgovarao sam danas sa Bobanom Tolićem, direktorom JP komunalac. Uznemiren je. Dogadja se to često. Smatra da je ovo problem svih nas. Komunalac sa svoje strane čini što je u njegovoj moći. Policija reaguje, izgrednici se obično pronađu. Ali kako zaštiti groblja,  spomenike, uspomene na naše najdraže?

   Da, pitanje je savesti, vaspitanja, razumevanja...

 Medjutim, šta u situacijama kada to ne pomaže!?

 Visoki zid, noćna dežurstva , kamere... patrole ...

 Šta uraditi, ljudi!?