Hajdemo malo! Zeleno prija! Juče sam pisao direktorki Srbijavode, ali ne uvek. Gradašnička reka se sakrila, nema je nigde. 

Hoćete li, direktorka, da kosite, pitao sam je.

Da li je to ona bila vredna, ili je ovom čoveku bila potrebna sveža, tek izašla trava, tek, evo ljudi, krenulo je. Malo smešno-tužno zvuči.

 Kosi se Gradašnička reka! Da, korov u njoj!

Prija mi uvek kada tu negde oko devet, nekada i ranije, biva i posle toga, prođem kroz Park LEAP, nisam sad snimio, preko mostića i onda pored Gradašničke, kejom do Golemog mosta.

Uvek tu padne poneka fotografija. Onako od miline. Kada je baš tako!

Evo! Makovi, pokošena trava na keju, Gradašnička bistra, jučetrašnja kiša zamutila je Nišavu:

 I jedan pogled s Golemog mosta:

Imam ustaljene navike. U jednoj ili dve pekare kupujem doručak, zavisi kako kad i odakle zamiriše, ostavljam veknu hleba za dva, u jednom ili dva kioska kupujem novine, sve zavisi od ovog prvog gde ću da nastavim.

Tu ispred kioska kod solitera, evo ih, pretpostavljao sam. Radnici Komunalca! Kosi se prva prolećna trava. Uh, kako miriše...

Sa terase veznog trakta snimio sam i uređenje žardinjera.

Čitam ovih dana na nekim portalima u drugim gradovima, čini mi se da je bio leskovački, kako neki ljudi s fasciklama šetaju trgovima.

 Ha, ima ih i kod nas.

 Sa veznog trakta sam snimio. Kažu da sakupljaju novac za obolelu decu. Valjda tako. Neka!

    A, sada, napred u prošle dane!

Najpre, sinoć. Sa mog prozora kao na dlanu, vidi se "školsko" - tako generacije zovu dvorište škola, u ovom slučaju, Škole Dušan Radović. Šta je ovo, ne znam. Gume u boji kao uskršnja jaja.

Za šta će, nemam odgovor. Za "saksije", za igru dece, ne znam, ali - evo ih!

Danas je petak, a u sredu prepodne pravo proleće. Kada sam krenuo s posla i kada se "natuntilo", što bi rekla moja pokojna baba Ljubica, otuda od Sukova, žurio sam da me ne okupa prolećna blagorodna kiša. Tu na mostiću sam zastao da uradimo ovo. Kad čovek čeka, ono neće. Grmi, seva, ali kada sam uključio S 22, ono... ipak, malo se videlo.

Kada sam seo za sto da potamanim meni najdraže jelo, pasuljčinu "s rebarca", grunula je takva kiša, grmelo je i sevalo... kidnuo sam na vreme!

Za vikend, prošli, sam naravno oko 12h sati bio "na stazi", nešto se smanjio broj ljudi. Možda čekaju prve lipe.

Nekada je na zidu Stadiona, ona strana okrenuta teniskim terenima, bilo desetak reklama. Neke firme "završile", ne postoje, za druge ne znam zašto su se "pišmanili", tek zid je "pobeleo". Ostala sam ona gradska poruka da je Pirot naš grad. Još uvek smatram da je to pleonazam! I čiji je Pirot, ako nije – naš!?

I ona zemlja, što me pitao moj prijatelj Slavoljub. Rasplanirana, podignut nivo i tako stoji. Niko ništa ne govori, da li je to bilo "onako", našli mesto pa nasipali, ili će nešto da nikne...

I za kraj. Poslala mi ćerka Iva sa Stadiona. Nisam znao! U toku je atletsko školsko takmičenje. Sve "na gomilu". Opštinsko, okružno, međuokružno. Evo, pogledajte.

I moje malo razočarenje. Održaše se ove školske godine grdna školska takmičenja. Ranije, kada su bili legendarni Fića i Joca, stalno su mi slali najave i rezultate. Razumeli smo se da je bitno da se deca bave sportom. Išao sam često i da pratim. Sad ništa. Da li im je toliko teško da "šarnu" nekoliko rečenica, ne znam. Fotografije bi bile super...

Ne znam! Da nije bilo Ive, ne bih znao da "kraljica sportova" danas "stanuje" u Pirotu!