Prošao je ovaj kišni Božić i nije mi dozvolio da izađem”na stazu”! “Ubila” se kiša, sneg se pojavio tokom jedne noći... vreme mi nije išlo. Ove sporadične vežbe u sobi, nije to to! Nisam bio zadovoljan.

Bar da je sneg pao, to bi mi najviše prijalo!

I... eno je juče nedelja. Priznajem da sam se lomio, ali nemam kud, moram, u 11:25 sam krenuo!

Možda je “krivac” i moj drug iz detinjstva, Toci, dr Tomislav Stojanović, koji sada živi u Kraljevu. Kao da je znao, pola sata ranije poslao mi je poruku!

Pusti neku lepotu sa snežnog Keja da pokažem cerki i da se nasladim!
Pozdrav!

Jeste, snimio sam, ali, za razliku od Kraljeva, Čačka, u Pirotu skoro ništa. Tri, četiri centimetra.

Evo ih i Kej i Nišava. Doduše, ovo je juče, bilo je malo snega da se dečica jedan, dva dana “spuštaju” kao mi nekada!

Nišava se “nadula”, radi se pirotska struja.

Neka sačeka kćerka, “proleće je naša nada”!

E, sad, ovo neće biti dobro, mada nije redak primer. Pogotovo ovde gde je veoma često veselo! Pogotovo noću! Vandalije, česta (ne)disciplina:

Nastavio sam dalje. Park kod zatvorenog bazena opusteo. Odatle sam ovekovečio vremenske uslove. Gore prema Basarskom kamenu i na drugoj strani, “vidi nebo”!

Čuveni “Akva bar” nisam slikao. Nisam želeo da kvarim raspoloženje u prvim danima Nove godine, da mi ne krene na baksuz. Nisam se peo ni na četvrti kilometar, u šumovite predele!

Pusta Ulica Ćirila i Metodija. Tamo u daljini, jedna dama s kučencetom.

U Senjaku, neka bude “zapisano” staro nestaje. Još po neka kućica.

Tamo u daljini prva Gradska dama – Gimnazija, doteruje se, podmlađuje na radost naše snage - budućih studenata!

Prošao sam kroz ”našu ma'alu”! Ostali moja sestra, Mića, Joca. Selektor ga nema, vratio se “kući”, u Bajern!

Imam dva detalja.

Tu na drugom spratu ove zgrade živela je porodica Stojanović, moj drug Toci. To je nekada bila Banka, njegov ćale direktor, zatim SDK, a sada valja i Poresko i Trezor ne znam šta sve…

U našoj ulici je možda i jedina kamena kuća u gradu. Doduše baba Mladža je odavno otišla na “onaj svet”!

Kako bi se izašlo iz naše ulice, mora da se prođe kroz ovo ćoše. Onako na “kant” više!

Put me vodio u centar našeg grada.

Glavna – prazna. Skrenuli mi pogled promrzli golubovi. Gore na zgradi Gradske uprave. Stalni čuvari “gradskog pečata”!

E, ovo mi nije jasno. Zbog toga sam želeo da vas pitam ili da se zajedno pitamo.

Šta je ovo sada?

Neko je u jednom trenutku izmislio “vruću vodu”! Multifunkcionalni… o moj Bože. A sala, nije Kristalna, Staklena!

I onda sam krenuo!

Ogromnim slovima neko napisao Turistička organizacija.

A TO nije tu, eno je desno.

Ovo pored bio je Dom kulture, sada šta je?

A ovo levo? Ova Multifunkcio… šta je, čija je? Piše: Kulturni centar Pirot.

Hajde, dogovorite se.

Ako mene neko pita, ovo više nije Dom vojske. Grad je kupio i pripojio Domu kulture. Dakle, ergo, i ovo je Dom kuture. Ili mu izbrišite Dom klulture i napišite da je sve zajedno Kulturni centar. Neko zakeralo će da vas pita, a postoji li nekulturni centar!  Tu je i Narodno pozorište, ima dužu istoriju od DK i TO.

Toliko poznatih pirotskih umetnika ima. Otvorite konkurs da kumujemo!

Vojislav Vučković, Uroš Kostić, Pavle Ristić, Milena Nikolić… ma, ima ih još!

A, to je teško za vas? Da li ćete kao oni prozori na bivšem Hotelu Pirot i ono slovo na Otvorenom bazenu da budu inspiracija za neko vaše ime?!

Kada šetam centrom grada obično idem ovom linijom, a onda kroz ovu vašu “Silikonsku”...

Zastao sam, asocijacija na umetnike. U ovoj zgradi su poznati pirotski umetnici imali svoja ateljea.

Međutim, verujem da mnogi ne znaju da je ovde nekada bio Dom za decu palih boraca. Tu su odrasli i postali poštovani Piroćanci, fudbalski majstori, profesor Živorad Stanković, Zoran Mitrović, izuzetni rukometaš… još dosta njih! Šta je ovde trenutno, ne znam.

Ali, zašto ovo recimo ne bi bio neki Muzej? Sporta, kulture, ćilimova, pošto Belu mačku zaboraviste.

Ili vama ideje van infrastrukture ne dolaze?!

Izlazim na drugi Trg. I tu smo se “zagubili”!

Te Crveni trg, te onaj tamo Beli trg. Te Pirotskih oslobodilaca, kojih iz kog vremena…

Hajde i tu “mućnite”! Kumovaste i nekim ulicama, šta bi sa tim! Nešto se setih!

Ako negde ovde kod nas užasno duva to je ovde kod Solitera. Neka užasna, “bodljikava”ruža vetrova. Zaledile su mi se koske.

Eto, to je moja nedeljna “đira”!  Na displeju mog telefona , evo pogledajte, -3.

Tu kod Solitera, na mostovima i na onoj Šulejinoj, istočnoj strani tijabarskog keja, kako ono kažu, subjektivni osećaj bio je minus 333!