Subota, krenuo novembar! Kao i uvek, "šareno" – čas neka sitna kiša, čas se pojavi sunce, sve požutelo.

More, počelo je da bledi! Da tamni! Promenilo hiljadu boja, u duše nam zašlo.

Makar u mojim očima, u duši!

Ne mogu, kako sam planirao, da odem i vidim da li su one gomile smeća tamo uzvodno prema Poljskoj Ržani vredni radnici Deponije počistili, ili su dodate nove gomile.

Ovih dana me trese ova (ras)prodaja prvomajskih umetničkih dela. To je druga po redu, a što se svega ostalog sticanog mukotrpno od 1958. i čika Draganovih šnajdera do sudnjih dana, to se razvlači i tu je bilo svega i svačega.

EKSKLUZIVNO: Zemljište Prvog maja kupio Tigar tajers za više od 12 miliona! Umetnička dela kupio Misan petrol Ugrinovci, Grad Pirot odustao!

Iskreno se nadam da će možda i najponiženija radnička klasa – radnici Prvog maja – nekada znati pravu istinu, ko je rasprodavao stečeno i kojim su sve kanalima odlazile pare na sve strane. Prvomajcima se još duguje!

Radmila Vlatković nije samo moja istina. Ona je vernost svakog Prvomajca, jer sve zna o rasprodaji svetski vrednih dela poznatih domaćih i stranih umetnika.

Podkast 2, Radmila Vlatković, kustos: Umetnička dela u Prvom maju!

Dogovorili smo se da nastavimo da pričamo, možda već u ponedeljak, u novom podkastu.

Valjda i dolazi takvo vreme: nema, brate, više ćutanja! Makar ako nas i ne bude bilo, ili nas neko "slučajno zgazi" na pešačkom prelazu.

Juče sam napravio krug kroz "školsko". Tako u žargonu zovemo veliko, sada lepo uređeno, dvorište OŠ "Dušan Radović".

Preda mnom ogroman "prvomajski" parking. Tu je nekada bilo na stotine automobila, tamo pod strehom isto toliko bicikala.

Levo, Prvomajski cvet. "Posadio" ga legendarni Piroćanac, Srbin, Jugosloven – Dragan Nikolić. Da tu prvomajka ostavi dete u šest, da skokne za doručak, da ga poljubi i da u dva zajedno krenu kući.

Da li postoji lepše!?

To je bio čika Dragan i to je bio jedini, drugačiji od svih, Prvi maj!

Išao je šnajderski pomoćnik svetom, pamtio, zapisivao i donosio kući.

Pitali bi me često sedamdesetih godina, dok sam vodio posete, neki šveđani, japanci:

"Zašto ovakvo čudo napraviste na granici?!"

Zato što i ovde žive ljudi. Vredni, skromni, pošteni, umiljati...

Razumeo je šnajderski pomoćnik da treba oplemeniti "životnu sredinu"!

On nije znao da će se to sada tako zvati. Znao je da njegovim radnicima treba da bude lepo. Da mirišu ruže, da se "dovikuju" paunovi, da šetaju srne, da svetski umetnici ovde naprave svojevrsnu galeriju.

Napravio je restorane gde se biralo šta će da se jede.

Zoran "Šugrinac" bio je zadužen za letovanja, imao je čast i "rabotu" da upisuje radnike za Dubrovnik, za luksuzni hotel Astarea. Sutomore, Petrovac, Budva... za banje...

Na ulazu bi svetski ljudi najpre prošli kroz Muzej, svratili u Biblioteku, poželeli da se urede u salonu.

Bilo je, svega je bilo!

Sve mi je prolazilo kroz glavu. Ponosno sam živeo to vreme!

Prosto sam strepeo kada sam prilazio ogradi. Zarđala, upletena u šiblje. Ona streja za bicikle napuštena. Sramota me bilo.

E, moj čika Dragane... e, prvomajci moji...

Ujutru, pre šest, prošetao bi parkom. Osećao se miris ruža, svežina borova. Zdravio se sa vrtlarima! Sve što nije bilo dobro, odmah se tu, na licu mesta, uređivalo.

A juče, u subotu, 8. novembra 2025. godine, to dvorište, taj park nije bio park, to dvorište bilo je pakao, prašuma, sramota... Prvi maj, onaj naš iz srca, više nije bio Prvi maj!

Pomenuo sam Radmilu Vlatković, rođenu Piroćanku iz ugledne porodice, istoričarku umetnosti i kustosa. Kako bi Piroćanci rekli, čika Dragan je gledao "u vr' oči" za svaki savet, za svaku reč o umetničkim delima.

Išao je u Aranđelovac na veliki umetnički događaj "Mermer i zvuci"!

Kada bi pirotski šnajderi, kada bi Piroćanci čuli za svetski priznatog Japanca Kenjira Azumu...

"Suza" – tako se zvalo njegovo delo.

Eno je, sva prljava, u centru godinama. "Iskapale" suze!

Vratio sam se nazad i zastao kraj ograde Prvomajskog cveta. Jesen je, nema te prolećne lepote, ali dobro.

Ovo su umotvorine koje su "posađene" da dečici, vaspitačicama, roditeljima, namernicima... bude još lepše.

Nisam mogao da uđem kao nekada i prošetam parkom Prvog maja. Nekada sam to mogao kada sam hteo. Dovodio sam ponosno prijatelje izdaleka, novinare, u bilo koje doba dana. Kapije Prvog maja bile su širom otvorene za prijatelje, kao i duša prvomajaca! Tamo su vas dočekivali osmehom, zvali da u popijete kafu u malom restoranu Muzeja. Sada – ne.

Sa ograde sam slikao. Evo ih.

Lepota kao da je nestala. Da li je ovo "njurljivo" jesenje prepodne uticalo da ih doživljvam na drugi način? Izgledalo je kao da plaču.

Obećavam, zamoliću Radmilu da ispišemo nazive i umetnika svakog dela.

Kroz opalo lišće u vlažne grane, pocrnele i suve, probijao sam se do mozaika.

I svaki od njih ima svog oca, umetnika. Nekih nema, unutra su. U Restoranu izgoreo je u požaru čuveni mozaik "Od luka do ljubičice" Mladena Srbinovića.

Iskreno, nisam mogao više. Ubilo me, sve me razbilo, ako hoćete da mi verujete.

Taj naš Pirot i Prvi maj, taj čika Dragan, sva ta vremena, ostavila su duboke ožiljke na moju mladost, na izrastanje u čoveka koji se poklanjao legendarnom Draganu Nikoliću i ovoj Fabrici.

Sedmi maj bio je Dan fabrike. Sećanje na 7. maj 1958. su divna. Od ranog jutra, najpre, kros radnica i radnika. Onako u radnim mantilima. Potom svečanosti. Tamo u Restoranu otvore se ona pokretna vrata, harmonika. Svečani program, nagrade radnicima za jubileje... uživao sam predstavljajući brojne svetske i naše, jugoslovenske, goste.

Znao je čika Dragan da ću sve to uraditi s ljubavlju. Veca je govorio: "Neša će to, ali lepo"!

I bilo je lepo! Ponosno, emotivno...

"Za moje radnike", govorio je Dragan Nikolić.

Znao je na kolegijumu da podvikne direktorima, šefovima, na radnike nije davao reč da se kaže.

Nadam se da ćemo Rada i ja "podkastati" ili "podkrastiti" ponovo tu prošlost, ali i pogledati ka (ne)ljudima koji su tako surovo, bestidno rasprodali muku, ljubav, radost pirotskih šnajdera. U bescenje!

Da, razgovaraćemo i o poslednjoj prodaji. Četiri lepotice, umetnički cvetovi prvomajske bašte, odleteće u Ugrinovce. Tamo je neki čovek kupio kitove, sva ova dela, koja su dugo čekala. Odneće ljubav, milovanje nas Piroćanaca. Pokušaće da ih sačuva i da nastave da žive negde daleko.

Ne ovde.

Ovi "naši", ipak – nisu! Za "nekih" 600.000 dinara.

Piroćanac, koji je kupovao, nije mu se dalo još sto hiljada.

"Da su ponudili, odustao bih", rekao je taj dobri čovek.

Ali, ko smo to mi? Ili, ko ste vi?

Gde će vam pogled, oči, duša!? Gazili ste po našoj ljubavi!

Gazili ste prema ovom gradu i jednom, jedinom, samo našem – Prvom maju!

Sramota!