Bio sam pre neki dan u Vojnegovcu. Pre toga u Krupcu, Izvoru, Rsovcima, Visočkoj Ržani, Slavinji. Ovog leta u Pasjaču, Dojkincima, Brlogu, Izatovcima. Obilazim pirotske ulice.

Ljudi zovu, pišu, šalju poruke. Planiram Kamik, Prisjan, naravno Topli Do, Zaskovci, Rudinje.

Iskreno, veliki izazov je za mene, da se srećem sa tim divnim, skromnim, da li da kažem namučenim, ljudima. Mislim pre svega na starije koji su ostali u već oronulim kućama. Mladi su u Pirotu, po Srbiji, mnogi čak tamo do Kanade, Australije. Zadrhti im glas, tresu se prsti.

 Život!

Vojnegovac je, kao i većina pirotskih sela, veoma lep. Nedaleko od glavnog puta, ispod planine.

Plodna zemlja, čist vazduh, voda, vredni ljudi, složni, karateristika je većine  pirotskih sela.

Otišao sam na poziv mlade osobe. Đina Micić. Završava fakultet u Novom Sadu, sva njena leta su u selu, tamo je u to doba prelepo. Okupi se mnogo mladih ljudi!

SELIMA! Đina i Vojnegovac! Samo da znate! I tamo su ljudi i tamo je život!

Đina mi je organizovala “doček”! Ma, doček, šalim se, nekoliko ljudi iz sela bilo je ispred prodavnice.

Njihova muka je put. Užasan put. Muka je i voda u kojoj ponekada ima nekih čestica. Preneo sam Zoranu Nikoliću, direktoru Vodovoda i kanalizacije.

Škola je unutra, u učionici u kojoj sam bio, uređena. Spolja je loše. Krov prokušnjava, zidovi oronuli.

 Zadružni dom, tu u centru sela, pored terena za “mali fudbal”, totalno propao. Ulazio sam unutra i ono kada je letos Tref bio i kada su fasade  “stegli”.

E, to unutra je užas! 

Zamislite leti, u toj Sali, koja nije ni tako mala, ima i binu koja će se srušiti uskoro, da je uređena, da se okupi omladina, da se organizuje pozorišna predstva, da se čuje muzika.

Dole, u  podrum, koji je “mladinja” preuredila u kafić, sada je opasno ući. Čak i po danu. U vreme bombardovanja tu su se Vojnegovčani krili.

Ima jedna prodavnica u okviru zadružnog doma.

 Đinin tata mi pričao kako se Vojnegovčani  iz grada vratili da žive u selu. Mnogi bi se još vratili, ali put...

 Put do sela.

 Ali i put do groblja, do škole.

Vojnegovac je jedno vreme bio poznat  u Srbiji, u bivšoj Jugi, ma na Balkanu.

Pitaću ovih dana Natašu i Vladu Kostića da li su spremni da ožive Klub, da  sinu  Marku obezbede bolje uslove za takmičenja, ali i da okupe naslednike. Znam ih, vredni su, skromni. I ranije su sa toliko malo para bili simbol pirotskog sporta i Vojnegovac poslali u svet.

Bio sam tamo svakog leta. Staza na Vojnegovcu u to vreme bila je poznata koliko i ćilim, kačkavalj, Radnički...  da ne nabrajam.

   A sada!?

Znam bila je problem struja, voda i put do sela, ali i put , malo širi  gore do visoravni, do staze!

Uvek između pet i deset hiljada ljudi. Bilo ih je sa svih strana. Meštani okolnih sela su traktorima, motokultivatorima, peške dolazili.

Piknik! Ceo dan na stazi. Treštala je muzika, radili su  vejnici kao na vašaru.

 Sad toga više nema !

  Udarili smo u neke modernije sportove, investicije, a imali smo već poznato ime u moto krosu. To je sport za bogate. Dođu, rašire šatre po nekoliko dana, treniraju. Troše.

  Sada, gore, na stazi koja je u korovu, Marko Kostić, čujem, ponekada  trenira i pokušava da bude kao njegov otac.

  Vlada Kostić, šampion!

 Ovo je, da li  da tako kažem, nostalgija, ili poruka onima od kojih sve zavisi, da, kako ih je Miloš pozvao, dođu u Vojnegovac za vikend na kafu i kabezu iz prodavnice i uvere se u sve njihove vapaje!

...............................................................................................

Ovo su detalji iz Voijnegovca. Nešto slično, priča i u drugim selima.

A ovo  što ću vam sada ispiričati, ostavio sam za kraj.

..................................................................................................

Ustvari, to je suština. Poruka. Osnova svega!

On, pogledajte ga. Kipti od snage, od volje, energije. Ispucale ruke, lice celog dana na suncu, na kiši. On je simbol postojanja sela i tih ljudi gore. Od Šugrina do Slavinje, od Krupca do Ponora.

Da nije njih sela ne bi bilo. Stub postojanja. Čuvari života na selu, snaga koja prkosi ovom i ranijim vremenima, razlog zbog čega se vraćaju, ili žele da se vrate mladi ljudi!

 Novica Stančić!

 Siguran sam da svako selo u ovoj  našoj prelepoj kotlini, da, svako selo gore u planini, ima svog Novicu, koji kao u onoj pesmi Koče Racina živi svoju muku!

Stani si utre porano, dojdi si večer podocna .                                                                                                        

 Na utre radost ponesi, na večer taga donesi.................

Hajde ljudi, vi koji odlučujete, najpre se vi probudite da bi se sela razbudila, da proklijaju nove nade, začuje se plač novorođenih beba, školsko zvono. Da se u oronulim crkvama pale sveće za slave, da se u leto, kako nam je Đina napisala i poslala fotografije mladi okupe!

Napravite puteve, dođite u centar sela, sedite ispred prodavnice ili skoro porušenog doma i pitajte!

Neka vam mladi kao Đina i Miloš, neka vam svi Stančići naših sela kažu da postoji  sutra, novi život!

Da vas pogledaju i kažu da sve zavisi od vas, dobre volje i razumevanja da je selo naša životna sigurnost!

 Selo!