Očigledno je da u celoj Srbiji, pa i u našem gradu ima sve više stranih radnika. Najpre su se pojavili Kinezi sa svojim prodavnicama jeftinih proizvoda i mnoge naše srpske firme zatvorili. Nakon Kineza sve je više radnika iz Azije i drugih delova sveta koji rade u proizvodnim i građevinskim firmama. Dakle, doživeli smo jedan paradoks da naši mladi, posebno školovani kadrovi, ali i ostalih struka, odlaze na rad u stranim zemljama, od Evrope do Amerike i Australije, većina bez namere da se vrati, a u Srbiji je sve više stranaca. Posebno se taj broj povećava nakon 2024. kada je vlast u Srbiji pojednostavila proceduru zapošljavanja stranaca uvođenjem jedinstvene dozvole za boravak i rad i dobijanja državljastva Srbije. Da li je to mudar potez, kuda to vodi i da li to ima i negativnih posledica? Naš mudri narod davno je skovao jednu pouku vodilju: „pametan se uči na tuđim greškama, budala na svojim“. Dakle pogledajmo najpre iskustva drugih zemalja sa ovom pojavom.

Izrael Šamir, poznati pisac, prevodilac, publicista i enciklopedista je 2005. godine objavio tekst koji je uznemirio svetsku javnost pod nazivom Migracije su usavršeni sistem trgovine robljem – robovi sami hrle na brod trgovca robljem. Dakle, autor objašnjava da smo od klasičnog robstva, na kome je zapadni svet zasnivao svoj razvoj došli do modernog ropstva. To je usavršeni sistem trgovine robljem – robovi sami hrle na brod trgovca robljem – robovi se sami penju na brod i još se tuku za tu mogućnost. Ovde se postavlja još jedno bitno pitanje koliko je to dobro za zemlje uvoznice radne snage? Kao što se nekad verovalo i promovisao socijalizam kao spas čovečanstva, tako su i mnogi teoretičari promovisali multikulturalizam kao put ka jedinstvenom čovečanstu u kome će sukobi nestati. Međutim, kako to obično biva, praksa je počela da demantuje ovakve ideje. Brojni problemi sa imigrantima koji su počeli da se javljaju u najrazvijenijim zemljama, koje su i najviše promovisale ovu ideju, počeli su da stvaraju sumnju u tome da je multikulturalizam prava ideja. Posebno će veliku pažnju ali i polemiku u svetskoj javnosti izazvati knjiga „Francuski suicid“ francuskog publiciste Erika Zemura iz 2014. godine u kojoj on govori o tome kako je Francuska izgubila svoju dušu prilivom velikog broja imigranata i promocijom multikulturalizma. Naravno, i mnogi drugi uticajni intelektualci i političari iz evropskih zemalja počeli su javno da govore o promašajima multikulturalizma. Jedna od najuticajnih političara tog vremena nemačka kancelarka Angela Merkel je u Gardijenu 17. oktobar 2010, izjavila da je „multikulturalni koncept, prema kojem ljudi žive srećno jedni kraj drugih nije uspeo u Nemačkoj“. Ovakva oštra izjava o multikulturalizmu podstakla je i druge političare koji su davali slične izjave. U sličnom tonu je i izjava francuskog predsednika Nikole Sarkozija koji je izjavio da je multikulturalizam promašen koncept i pozvao je na obnavljanje francuskog identiteta: „Previše smo bili usredsređeni na identitet osoba koje dolaze, a nedovoljno na identitet države koja ih je primila“ (2011). Takođe, i britanski premijer Dejvid Kameron, kritikuje evropsku politiku multikulturalnosti koji je izjavio da je dugogodišnja politika Engleske bila promašaj („BBC News“, 2011). Ovakvim stavovima pridružili su se i bivši premijer Španije Aznar (Aznar: „The Washington Times“, 2011), a nešto ranije i Australije Džon Hauard („The Telegraph“, 2010). Zaključak koji se nameće u vezi pitanja imigranata i multikulturalizma jeste da politike multikulturalizma nisu bile uspešne u integrisanju imigranata. Masovne migracije koje su sve češće (imali smo nedavno slučaj u Španiji) instrument su globalnog kapitalizma i u fukciji su korporativnog kapitala. Dakle, jasno je da globalni kapitalizam počiva na paradoksu kolonizacije. Jasno je da su migracije podjednako bolne i za migrante, i za stranu useljenja, a pre svega doprinose opadanju plata i povećavaju dobit poslodavaca.

Kada govorimo o stranim radnicima i migrantima u Srbiji tu pojavu treba posmatrati i u sklopu projekta zamene stanovništva. O tome sam pisao u više radova posebno u radu Od ognjišta koja gasnu do regiona koji gasnu. Naime, u Srbiji imamo na delu beogradizaciju Srbije dok se obodni regioni gase. Dakle, kada se pogledaju demografski podaci vidljivo je da se posebno Beograd konstantno povećava a svi obodni regioni od Negotina, Pirota, Vranja...) smanjuju. Ono što je posebno opasno u njima se vrši i zamena stanovništa i to na tri načina: migracijom mladog i školovanog stanovništa ka centrima i inostranstvu; podsticanjem uzimanja državljanstva susednih zemalja i naseljavanjen migranata i njihovim zapošavanjem uz davanje državljanstva. Kuda to vodi, procenite sami i nije li to davno zacrtani nemački projekat – „Srbija beogradski pašaluk“.

Kuda i kako?

Razvoj svake države prvenstveno zavisi od adekvatne vizionarske strategije. Jer ako ne znaš kuda ideš, teško da tamo možeš da stigneš. Srbija je jedna od retkih zemalja koja nema sveobuhvatnu nacionalnu strategiju. Ono što najpre treba da imamo na umu kada govorimo o razvoju jeste da je srbski narod je odvajkada bio domaćinski narod, te u tom smislu i pojam domaćin ima aksiološku vrednost. Upotreba pojma domaćin govori o njegovom značenju, jer ako hoće da istakne nečiju vrednost, naš narod za dotičnog kaže da je domaćin. Biti uspešan domaćin znači biti odgovoran u odnosu na imanje koje mu je povereno: sabirati a ne rasipati, stvarati a ne razarati, uvećavati a ne smanjivati, kućiti a ne raskućivati… Taj status je otprilike status svakog srbskog domaćina. Jedan od surovih programa komunista nad srbskim narodom je i vrlo precizno organizovana i sprovedena ideja da Srbi koji su domaćinski svet, i koji su jedino autentični do kraja ako žive na imanju, jer sama reč tačno određuje status (imate ako ste na imanju), sa tog imanja presele u gradove, u ne(i)manje. Do juče, takoreći, Srbi nisu mogli zamisliti čoveka bez lične imovine. Ali, isto tako nisu mogli zamisliti ni jedno selo ili grad, ili stalež ili esnaf, bez zajedničke imovine. Kod nas su i javne ustanove imale svoju imovinu: i crkve, i škole, i bolnice, pa čak i kasarne. Time se izražava domaćinski duh srbskog naroda. Nismo slušali svoje umne ljude, poput Dragoljuba Jovanovića koji je upozoravao da razvoj zasnivamo na bazi sirovina koje imamo, da u svakom selu otvaramo pogone i sačuvamo sela. Prisilom smo terali ljude u gradove ispraznili i uništili sela. I nakon „demokratske“revolucije novi komunistkapitalisti (mundijalisti) nastavili su dalje, ne samo razaranje sela nego u celokupne privrede. Najbolji primer nam je fabrika Prvi maj u Pirotu. Ni danas situacija nije bolja svoj razvoj zasnivamo na stranim investicijama i rasprodajom prirodnih bogastava.

Od 2006. godine, u Srbiji je na snazi politika subvencionisanja direktnih ulaganja, od čega je čak 93 odsto subvencija otišlo u ruke stranih investitora. Subvencije idu od preko sto hiljada evra po radnom mestu do desetine hiljada. Ako znamo da je prosečna neto plata fabričkog radnika u Srbiji otprilike između šesto i osamsto evra mesečno, a subvencija između deset i pedeset hiljada evra to u suštini znači da država Srbija u potpunosti plaća za plate radnika zapošljenih u stranim kompanija u prvih tri do pet godina. Korporacije prete odlaskom ukoliko vlast ne nastavi s davanjem novca. Ako vlast odbije, kompanija spakuje mašine i preseli se u Severnu Makedoniju, Bangladeš ili Vijetnam, ostavljajući prazna skladišta i hiljade ljudi bez posla. Srbiji ostaje zagađena životna sredina, osiromašen budžet i radna snaga zaglibljena u slabo plaćenim zanatlijskim poslovima. Uzmimo kao primer kinesku fabriku guma Linglong u Zrenjaninu. Slavljena je kao investicija od skoro milijardu dolara. Država im je besplatno dala skoro sto hektara najkvalitetnijeg poljoprivrednog zemljišta, procenjenog na više od sedam miliona evra. Pored toga, država je dala, procenjuje se, sedamdeset pet miliona evra direktne pomoći. Uz to, ovo subvencionisanje apsolutno uništava domaće firme. Država, ne daje domaćim proizvođačima zemljište besplatno niti daje desetine hiljada evra po zaposlenom. Proizvođači u Srbiji, u bilo kojoj grani ne mogu da se takmiče sa proizvođačima iz inostranstva čiji su proizvodi subvenicionirani u svojim zemljama. Slika o selu je još pogubnija. Od 2012. godine ugašeno je 62.000 poljoprivrednih gazdinstava i 2.000 sela. Iz Srbije se odselilo 740.000, a 68 odsto mladih namerava da to uradi. Srpsko društvo je među najstarijim u Evropi, prosečna starost je 43,2 godina, čak 13 godina iznad proseka u svetu. Zapitajmo se kako se može osećati jedan domaćin u zemlji koja nije njegova, koji radi u stranim firmama, mota kablove i slično i sme da ide samo jednom u toku radnog vremena u toalet?

Ima li nade i kako?

Naravno da ima nade ukoliko shvatimo greške i izvučemo pouke. Uzmimo opet primer Kine, koja je u mnogim pogledima pre pola veka bila daleko iza Srbije. Evo jednog primera. Navodno mi danas od Kineza i Japanaca treba da učimo kako se prave roboti. Da li znamo da su profesori sa Elektrotehničkog fakulteta Tomović i Rakić konstruisali 1963. godine prvi bioničku šaku na svetu i da ona predstavlja preteču svih bioničkih proteza. Sa „Beogradskom, šakom“ robotika dobija zamah širom planete i po rečima japanskih robotičara, zanimanje za robote u Japanu, današnjoj prestonici robotike, usledilo je tek nakon profesorovih predavanja. Sklično je i sa televizorima i da ne nabrajam dalje. Kina se deklarativno nije odrekla socijalizma, ali je dozvolila privatnu svojinu uz kontrolisano delovanje tržišnih zakonitosti. Ta kombinacija planske i tržišne privrede, naravno, uz uticaj i drugih faktora koji izviru iz kineske filozofije života, povoljno su uticali na privredni razvoj Kine, koja je postala država sa najvećim stepenom privrednog rasta. Zaključak je jasan nemoguće je izgraditi održivu i suverenu privredu ako vam je glavni izvoz školovana omladina. U knjizi Ka domaćinskoj ekonomici, pisao sam o dva moguća puta razvoja Srbije.

Put odozgo: Naša država je prepuna pametnih mladih ljudi talentovanih za razne delatnosti: od sporta do nauke. Treba im dati šansu a to je moguće otvranjem instituta i istraživačkih centara, ali ne u Beogradu već u manjim posebno obodnim sredinama, uz dobro plaćen posao i nagrade za svako vredno i korisno otkriće. Sposobni su naši mladi ljudi da prave i robote i svu modernu tehniku. Dajmo samo šansu mladima.

Drugi put je put odozdo. Krenimo, kao što je Dragoljub savetovao da u svakom selu gde je to moguće otvaramo pogone za preradu poljoprivrednih proizvoda koji se u toj okolin gaje. Primer: U selu Dojkincu postoje izvaredni uslovi za gajenje krompira. Otvorimo fabriku čipsa, zaposlimo ljude koji tamo žive i koji će gajiti kropir. Otvorimo im školu ambulatu ... Samo jako selo može osnažiti ekomomski i demografski Srbiju.

Nekada je važila opaska: „drumovi će poželeti Turaka ali Turaka neće biti“. Sve više se plašim da jednog dana ne doćemo do toga da ako se nastavi ovaj trend, da naši drumovi ne požele Srba. Srbija, da bi opstala (prostorno, ekonomski, demografski i kulturno), mora voditi naglašenu državnu politiku kojom bi se vitalni nacionalni interesi štitili od moćnih udara globalizacije, gde krupni kapital, to jest, moćne i agresivne transnacionalne kompanije, nastoje da omoguće nesmetano kretanje robe i kapitala u cilju stvaranja maksimalnog profita. Opstanak naroda u vreme sve veće globalističke prožrljivosti, ne može se izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Preokret je moguć ako se Srbi iznova okupe oko ideje nacionalnog patriotizma: političkog, ekonomskog, kulturnog i svakog drugog.

Živela Srbija/Pirot
Prof. dr Petar Anđelković