I bi Prvi maj. Proslavismo još jedan „praznik rada“. Uz uranak, roštilj, poneko prasence, obeležismo još jednom ovaj dan. U ovom prilogu, mada i to bi trebalo jednom da se zapitamo, šta u stvari slavimo i obeležavamo, namera je da se ukaže na još jedno obeležavanje.

Naime, godinama na ovaj dan, tradicionalno socijalisti i predstavnici radničkog pokreta odaju poštu Dimitriju Tucoviću, jednom od osnivača Srpske socijaldemokratske partije.

Postoje pitanja, koja se prećutkuju i od kojih se beži. Ne zato što nema odgovora, već zato što svaki odgovor boli. Međutim, jedini pravi put da razbistrimo pomućenu istorijsku svest, jeste ako tragamo za odovorom na ta pitanja. Jer dok god ne budemo imali hrabrosti da postavimo teška pitanja o sopstvenoj prošlosti i na njih odgovorimo, nećemo se rasaniti i probuditi iz istrorijskog dremeža. Dakle, zapitajmo se, bez bilo kakvog, ideološkog ili političkog ostrašćivanja, ko je Dimitrije Tucović?

Prvi Srbin koji je zatražio da se Kosovo i Metohija predaju Albancima, bio je socijalista Dimitrije Tucović. On je to učinio januara 1914. godine, u svojoj knjizi Srbija i Arbanija – prilog kritici zavojevačke politike velikosrpske buržoazije.

Ovim dolazimo do istorijskog paradoksa koji se ponavlja sve do danas: najnapredniji srbski levičari uvek su bili bliži austrougarskoj zavojevačkoj politici na Balkanu nego srbskom nacionalnom interesu! Najbolji primer je Dimitrije Tucović koji se svrstao na stranu protivnika Srbije, protiveći se srpskoj „zavojevačkoj politici“ u Albaniji i koji brani austrougarsku politiku koja u tom trenutku zastupa pravo albanskog naroda na samoopredeljenje. Dimitrije Tucović, srpski intelektualac i rezervni oficir Srpske vojske smatra da je Kosovo i Metohija trebalo da pripadnu Albaniji. „Svojim zavojevačkom politikom Srbija, Grčka i Crna Gora nisu uspele da Arbaniju podele“ konstatuje Tucović „ali su uspele da je smanje i očerupaju. Formalno Arbanija dobija autonomiju, ali je ta autonomija hroma, forma bez sadržine, pravo bez najbitnijih uslova da bude ostvareno, autonomija močvarnoga primorja i besplodnih krajeva, odsečenih od plodnih krajeva na istoku i jugu. Londonska Konferencija je bila prema Arbaniji još svirepija nego Berlinski kongres prema Srbiji. Njenim odlukama nesumnjivo je najviše oštećen arbanski narod“ (Tucović, 2011, str. 158-159). Jasno možemo videti iz ovih stavova, da Tucović sažaljeva „Arbaniju“ što su je „očerupali“ na Londonskoj konferenciji – ali ne i Srbiju što su joj oduzeli istorijsko pravo na Skadar i Drač. Srpski vojnik koji je 1912. godine pao na kolena i ljubio svetu kosmetsku zemlju, za Tucovića nije oslobodilac nego okupator („zavojevač“). Iz današnje perspektive jasno s vidi da je univerzalistički stav o tzv. „Kosovskoj nezavisnosti“, doslovno izveden iz ovakvih stavova, koje su kasnije realizovani u programu KPJ, na tzv. Bujanskoj konferenciji 1943. godine. Svaki naredni potez bio je korak bliže ka izdaji Kosova i Metohije. Od ukaza popa Vlade Zečevića iz 1945. godine, kojim se srpskim kolonistima zabranjuje povratak na Kosovo i Metohiju, do ustavnih promena iz 1974. kojim su Kosovo i Metohija de facto postali republika; od Kumanovskog do Briselskog sporazuma kojim je stvoren pravni osnov za „nezavisnost Kosova“. De iure – svuda ista ruka „u ime naroda“ stavlja svoj potpis, svejedno je kako ćemo ih zvati: internacionalisti, univerzalisti, kosmopoliti, mondijalisti.

Prema tome u traganju za uzrocima i posledicama zbrke u istorijskoj svesti Srba mi Srbi, moramo da se zapitamo, zašto sami doprinosimo tom projektu i zašto smo izgubili istorijsko pamćenje?

Zato, potrebna nam je ISTINA, jer istina oslobađa („Istina će vas osloboditi“ je čuvena Isusova izreka, zabeležena u Evanđelju po Jovanu). Istina oslobađa od zabluda, pogrešnih uverenja, posebno od greha i jedino ona pruža zdrav osnov za dobre odnose i svetliju budućnost i zato se i zalažem za razotkrivanje prave istine („one gole neprijateljske“, kako kaže Šopenhauer) ma koliko ona bolna bila. To je ujedno i jedini način da prestanemo da ponavljamo iste istorijske greške i da počnemo da se ponašamo istorijski odgovorno. Jer samo narod koji poštuje sebe, može da opstane, posebno u ovim smutnim vremenima.

Kao nasušni hleb nama je danas potrebno suočavanje sa tom gorkom istinom jer, kao što poručuje Meša Selimović: „Ništa nije dobro što ostaje neobjašnjeno, niti se istorija gradi na prećutkivanju“.

* Prof. dr Petar Anđelković