Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas proslavljaju Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. U narodu ovaj praznik tumači se kroz mnoštvo običaja vezanih za letnji životni ciklus prirode.

Sveti Georgije (275-303) je živeo u vreme cara Dioklecijana, velikog progonitelja pristalica tada nepriznate hrišćanske vere. Već u dvadesetoj godini dospeo je do čina tribuna. U to vreme odvažno je stupio pred imperatora i saopštio mu da je hrišćanin. Car Dioklecijan je osudio Georgija na okove, tamnicu i strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja, posle čega je osuđen na smrt odsecanjem glave.

Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta.

Đurđevdan je praznik koji se odnosi na narodne običaje, od kojih je glavni pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci.

Jedan od narodnih običaja je i da uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije. To se čini da bi godina i dom bili berićetni, da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru.

Ponegde je običaj da se zelenilom kiti na sam Đurđevdan pre zore, odlazi u prirodu na "đurđevdanski uranak", na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.

Na đurđevdanskim urancima mladi se opasuju vrbovim prućem - "da budu napredni kao vrba", kite zdravcem - "da budu zdravi kao zdravac", koprivom - "da kopriva opeče bolesti sa njim" i selenom - "da im duša miriše kao selen".

Sveti Georgije jedan je od najčešćih svetitelja kućnih patrona srpskog naroda. Ovaj svetac na ikonama se predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem probada strašnu aždaju. Ona na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane.