Boldirani kurziv

Pišem ovo ne zato što mislim da smo bolji od drugih, već zato što ne želim da ćutim.

Rođen sam u ovom gradu, ovde živim ceo život i tu sam postao novinar. Ovde sam ostao i kada je bilo lakše otići. Zato imam obavezu da se obratim pošteno, jasno i bez uvijanja. Kada saberem godine rada mnogih današnjih novinara i „novinara“, zajedno ih nema koliko ih imam. Radio sam na Radiju, najtežem i najiskrenijem mediju. Radio se radi iz glave, iz srca i odgovornosti. Tu nema "montaže" istine, reč ide direktno ljudima!

Da li sam – smo drugačiji?

Juče su studenti u blokadi pozvali građane da potpišu peticiju i zatraže raspisivanje izbora. Najavu tog događaja i izveštaj objavio je samo naš Portal. Snimio sam izjave građana, ljudi su govorili slobodno.
Nijedan drugi medij u Pirotu to nije uradio!

Mi objavljujemo i ono što govori vlast, i ono što govori opozicija. Na našem Portalu možete da vidite i nastupe Vladana Vasića. Objavljujemo njegove izjave i to se zove profesionalna dužnost. Ali, isto tako objavljujemo i glas studenata, građana, nezadovoljnih ljudi, onih koje niko drugi ne želi da čuje.

Tu se razdvajamo.

Njima je važan mir s vlašću, a meni je važan mir sa sobom.

Njima je važan budžet, a meni istina.

Njima je važna sigurnost, a meni sloboda.

E, zato sam meta. Jedina, pa se lakše "puca".

Jasno je da su u panici, vlast ne voli istinu.
A, naš Portal je upravo ta ISTINA.

Novinar koji ćuti više nije novinar.

Borba se nastavlja. Borba za ISTINU i PRAVDU.  

Oni se danas ponašaju kao da kraj nikada neće doći. Kao da je ovo stanje večno. Kao da će se uvek živeti od ćutanja, od poslušnosti...

Jedno pitanje, ipak, stalno stoji u vazduhu:

A, šta kada ISTINA i PRAVDA dođu?

Šta će tada oni koji danas ćute?  Šta će tada oni koji prećute svaki protest, svaku građansku pobunu, svaki glas koji nije po volji vlasti? Šta će tada „novinari“ koji danas nisu novinari, već zapisničari vlasti? To pitanje postavljam svaki dan. Doći će dan kada će se pitati:

– Gde smo bili?
– Šta smo radili?
– Koga smo branili?
– Kome smo služili?

I tada se neće gledati titule. Neće se gledati budžeti, gledaće se trag!

Ja znam kakav će moj – naš trag biti.

Znaće se da smo bili tamo gde je bilo teško.
Da smo snimali kada su drugi okretali glavu.
Da smo objavljivali kada su drugi ćutali.
Da nismo birali stranu vlasti, već stranu istine.

I zato danas mogu da hodam ovim gradom uzdignute glave.

A oni?

Oni danas misle da su sigurni.
Da će ih zaštititi gradonačelnik, sistem, novac iz budžeta...

Ali kada istina i pravda dođu, niko nikoga neće moći da zaštiti. Jer istina ne pita ko te je finansirao. Pravda ne pita koga si služio. Samo pita: da li si bio čovek?

I zato, kada taj dan dođe, nećemo imati potrebu da brišemo tekstove. Nećemo imati potrebu da se pravdamo. Naši tekstovi, naši snimci i tragovi će govoriti dovoljno.       

Oni neka se zapitaju!   

A, šta kada ISTINA i PRAVDA dođu?