Boldirani kurziv

Ne znam da li sam pristrasan, da li me detinjstvo i mladost, mnogo radio prenosa i još više odgledanih utakmica teraju, tek mislim da je ovaj naš Radnički klub kojem smo se mi Piroćanci najviše radovali, ali u isto vreme i mnogo tugovali.

I jedno i drugo učinili su ljudi.

Nedavno su neki novinari objavili knjigu u kojoj su samo suve slike i imena ljudi za istoriju. Nigde duše, radosti, nigde muke, nigde jasna suština ko je ovaj Klub, koji je izmislio nezaboravni Dragan Nikolić, a zajedno sa svojim šnajderima izgradio stadion i Hotel. Da uživaju i da se gospodare.

I kada je čika Dragan otišao u besmrtne, a "Prvi maj" nestao, došlo je neko ludo, ovo poslednje vreme, u kojem su nestručni prolaznici Radnički učinili onemoćalim, a Stadionu i Hotelu dozvolili da budu ruine.

I tada, u ovom zlom vremenu, kada su Čelar, Aca, Marko, Perišić, Puača, Laza, nedavno i Boban... nastojali da Radnički vrate na svoje, tamo u tu toliko daleku Prvu ligu, počela je da struji današnja priča.

Briga njih, neće u Prvu ligu, nemaju uslove na Stadionu. Došli ljudi iz Beograda i napisali ceo roman šta sve treba da se uradi.

Moj drugar Drvce iz Niša ranije me ubacio u neku grupu gde su me stalno bombardovali porukama:

Šta, bre, Paune, šta hoćete, vaši sami pričaju da ne možete u Prvu ligu, neispravan stadion...

Pokušavao sam da demantujem: Ko je to pričao?

Vaši!

Pobegao sam iz grupe.  

Tu pre neki dan, ponovo poruka i ponovo ista priča. Komentari uvek prisutni ispod svake objave vezane za Radnički na našoj fejsbuk stranici.

Očekivao sam da će Gvozden Ignjatović, predsednik Kluba, biti prisutan na jučerašnjoj prozivci i početku priprema. Naravno da sam iste večeri poslao ovu poruku i njemu. Čak sam očekivao da se neko iz Gradske uprave pojaviti. Ipak, niko.

Predsednik radi u smenama, možda je bio na poslu.

Nisam imao pravu adresu.

Odlučio sam da kažem što sam imao i pročitam sadržaj poruka. Odgovorio je administrativac. Naravno da je ovakve poruke smatrao nedovoljnim kao dokaz.

Bitno ili ne, tek - rečeno je!

I šta sada dalje?!

Sačekaću predsednika, obratiću se i Gradskoj upravi. Pre neku godinu, kada smo bili na asfaltiranju ulice u Vraništu, zamenik gradonačeklnika rekao mi je da se projekat za adaptaciju stadiona priprema.

Kasnije je neko, da li gradonačelnik, pomenuo i adaptaciju stadiona. Tokom prošlogodišnjeg jubileja i predsednik kluba je spominjao da se dokumentacija za projekat uveliko priprema.

Od toga, bar za sada - ništa.

Čega se bojim?!

Bojim se da će Ivica Momčilović, kao i pomenuti treneri, doživeti istu sudbinu.

Nažalost, praksa je ista.

Treneri i fudbaleri su dolazili i odlazili.  Menjali su se predsednici, fiksirana su bila dva mesta i to sa statusom - stalni radni odnos.

I tako godinama.

Mi koji volimo, navijamo... i dalje čekamo!

Dokle?!

Odgovore na ova pitanja moraju da daju gradonačelnik i predsednik Kluba.

Dobre se narodne pare daju Klubu, da bi nekoga bilo briga:

Kako ono kažu Topalovići: Šta će biti s kućom? Zapaliću je!

Nećete, valjda, zapaliti i uništiti čika Draganovo delo, ljudi!

Tri svetinje Dragana Nikolića, Čoveka koji je "podigao" Prvi maj, Stadion i Radnički!