...Telefon nije dugo zvonio. Uostalom, osoba C2 se uvek javlja. Razmenimo po neku reč, pohvali mi se likom i delom i ode,  kako uvek kaže, da uradi nešto "za narod".

Pošto sam saznao da će u najpoznatije selo doći državni funkcioneri, a s obzirom na dosadašnju praksu, želeo sam da prijavim akreditaciju za novinara MK Ani press.

Uvek ljubazni C2 me još ljubaznije uputio na odgovornu osobu C3. Dobro, zahvalih se i nastavih da srčem prepodnevnu kafu.

Ovog puta telefon je dugo zvonio. Halo, osoba C3... ništa!

Inače, bio je petak. "Rabota do glavu", ide vreme, skoro da sam zaboravio na C3.

I gle, na displeju se pojavi ime i prezime, meni poznato. Nazvah je po imenu, a zovem je godinama skraćeno (znamo se) i ponovih sve ono što sam rekao C2.

Odjednom, odjeknuše "rafali"!

Ne može!

Zašto?

Ovo je naš, privatan skup.

Kako?

Naše porodično okupljanje!

Zašto?

Zato, hoćemo da popričamo!

Sad...

Tako smo se dogovorili.

Ali, dolaze funkcioneri!

Ništa još ne znamo.

Ceo grad priča o tome...

To nas ne zanima.

Ali, mi želimo da pratimo vaš događaj.

Ne može!

A, drugi mediji?

Niko!

A, TV Informer?

Niko.

Pa, dolazi Era...

Ma, kakav Era!

Druge medije ste zvali?

Nismo nikoga.

Ni ove vaše, pirotske?

Kažem, nikoga.

Ali, naš novinar će da dođe!

Ne može!

Osoba C3 ima radiofoničan glas, odjekuje, čule su sve moje koleginice. Da sam im pričao, ne bi mi verovale.

Završi se petak u našoj Redakciji, kreće vikend. Da li zato što sam imao nakupljeno mnogo toga, čak i susret moje generacije (59 godina u Gimnaziji), a došli su Teodora i Andrija, u nedelju čeka Radnički... hteo sam da se prosto pomerim od svega. Da udišem miris lipe iz školskog dvorišta, da u pet popodne pijemo porodičnu kafu, da mi bude dosadno... čak sam i pijac izbacio. Šetnju, naravno – ne!

Moji insajderi ne spavaju, rade. U petak uveče javljaju da će biti neki nabildovani sa tetovažama. Na moje pitanje dolazi li On, odgovor je bio negativan. Ne peva ni Era, vodi ga Vučević na identičan događaj u Topolu. Zatvoriće prilaze, na ulazima kontrola, a kažu mi i da je bolje da ne idem jer me tamo ne vole.

U subotu su ceo dan stizale poruke i razne informacije, a pristigla je i poneka fotografija. Ržana sva očišćena, naročito centar sela. Crkva sija, pešački prelazi... doteran je i ogroman šator, zauzeo veliki deo fudbalskog terena.

Konačno je osvanula i nedelja, "dan D"! Nastavljam da dobijam "info i foto", već od 9 sati prepodne.

Ujutru je Poljska Ržana, kao i ceo Pirotski okrug, bila okupana suncem. One tezge našle su, naravno, svoje mesto. Tu je i veliki – ogroman – šator, kakvog nema ni na šabačkom vašaru. Definitivno, Era ne dolazi, pevaće neko naš.

Nedelja, 11 sati. Stiže info da je okupljanje kod krsta u Novoj Mali oko pola dvanaest. Dele se sendviči, izgleda i dnevnice, tu su spiskovi... autobusima i kombijima će u Poljsku Ržanu.

Ponovo dobijam savet: mnogo je policije, nemoj da ideš ako si već takve odgovore dobio od njih pre neki dan.

To, jednostavno, nije bilo realno. Žućko me ispred kapije nestrpljivo čeka. Kao da kaže: ma 'ajde, kada smo mi "begali"!

Svako od ukućana ode na svoju stranu. Moja gospođa neće da ide sa mnom, predložio sam da šetamo...

Odosmo Žućko i ja oko 11:45. Što bi se reklo, "naši smo si"! A i Ustav garantuje slobodu kretanja.

Dva policijska auta parkirana kod Božurata. Naravno, dolazi predsednica Skupštine Srbije, Ana Brnabić, po majci iz Ljuberađe kod Babušnice.

Skrećem levo i polako ulazim u Ržanu. Često, kada se šalimo, zovemo je "Kumrovec"!

Vozila se lagano kreću, nema ih za sada mnogo. Još je rano, neka tišina. Ne vidim ljude u dvorištima.

Stop! Ispred mene čovek iz Parking servisa. Promuljio sam glavu kroz prozor. Pogledom pitam – gde, šta... pokazuje mi rukom gde da krenem, u redu, skrećem levo.

Odatle sam iskoristio priliku da uslikam i usnimim, mada sam već dobio nekoliko fotografija.

Kratko smo se Žučko i ja "zadržali" i nakon toga pošli nazad. Ne želim da idem tamo, pročitali ste početak teksta i odgovore C3. 

Pitam čoveka iz Parking servisa, pre polaska, za medije. Potvrdio mi je da su neki stigli. Zamislite, Informer ga nema! Pirot je daleko.

Vraćajući se nazad u grad zastao sam da se presaberem i snimio obrise sela. Pregledavam snimke i osećam neku gorčinu. Pokušavam da i sve ovo što rade ovi ljudi nekako razumem.

Iskreno sam pokušao da shvatim sve te ljude tamo pod šatorom i pod suncem. Na stolu njihovo parče hleba, tanjir, napolju se "vrte" neke životinje. Naređane flaše i flašice pića.

Nastavljam dalje, kad tamo kod Benzinske pumpe ima šta da se vidi. Grupa aktivista Zbora građana Pirota izašla je da dočeka učesnike skupa. Neki su ih iz automobila pozdravljali, kao da su sirenom želeli da kažu: "ne, mi ne idemo tamo" ili "ne skrećemo levo"!

Nakon ovih slika i snimaka vratio sam se kući, pomešanog raspoloženja zbog svega viđenog. Telefon se "usijao" od poruka insajdera.

Uvek sam zaposlenima u našoj Redakciji govorio, i na tome insistirao, da moramo da budemo obavezni i dužni prema narodu. Neke interesuje jedna tema, druge nešto suprotno. Svi događaji od interesa za građane su naši događaji. Politička opredeljnost, organizator, to ostavite po strani.

Ubeđen sam da gradonačelnika Vladana Vasića na našem Portalu ima više od bilo koje rubrike. Možda koliko i Radničkog.

E, zbog toga sam u petak zvao C3. Izvestili bismo sa događaja, pokazali osnovne stvari bez bilo kakvih primesa, komentara, u skladu sa profesionalnim novinarskim normama.

Na svaki događaj može se ostaviti komentar, analiza, osvrt... ako postoje razlozi za to i ako je uređivačka politika nekog medija takva, novinar to uradi po sopstvenom nahođenju, odvojeno od izveštaja.

Da li je baš to razlog što nam nisu dozvolili da radimo svoj posao? Lagali su nas!

Tamo su bili ostali lokalni mediji: TV Pirot, RTV Caribrod, Pirotske vesti. Za Pi kanal, doduše, ne znamo.

Zašto su nas lagali da niko od medija nije pozvan i ne dolazi?

Da li su na ovakav način još jednom pokazali kako gledaju na medije? Da li su čuli šta su Marta Kos, Makron i mnogi drugi rekli za slobodu medija? To je jedan od preduslova za EU gde vi, gospodo, želite da idete.

Dokle će naš medij biti odvajan, nepodoban, nepoželjan, kažnjavan na Konkursu? U čijem vlasništvu su ostali pirotski mediji izuzev našeg i da li je možda to razlog? Što se ugrožava slobodno novinarstvo?

Otišao sam na susret generacije, otuda nastavio na utakmicu Radničkog. Posle toga bio sam kod kuće. Žurim – tuš, mali odmor i TV. Baš sam nabasao na njih. Ciljano, hteo sam da vidim da li je ipak na ovom spisku medija koje kontrolišu, bio i najgori proizvod svetskog novinarstva, nazovi TV. Uzgred, ne mislim na naše lokalne, da ne bude zabune.

Na stolu baš kao što su mi i rekli, pa ću ponoviti: parče hleba, tanjir, napolju se "vrte" neke životinje, naređane flaše i flašice pića. U Ržani Ana Brnabić, predsednica Skupštine Srbije, u Topoli Miloš Vučević i naravno – Era.

Ljubio je narod Vučević, grlio je ljude, raširio osmeh, govorio da ih najviše voli. Njih i Srbiju.

I samo još ovo za kraj.

Da li vi stvarno ponekad svesno želite da nas pravite budalama? Navodno, neko je izjavio da ste "pustili njih osmoro s platnima i majicama na kojima je pisalo "Studenti pobeđuju" da stoje ispred Crkve". Navodno, nudili ste im sok.

Da ste stavili bodljikavu žicu, zatvorili centar sela, oni se nekako provukli, a vi bili "umiljati" – dozvolivši im da ostanu – onda bi se zaista moglo razumeti vaše dobročinstvo.

Život se živeo i tog dana, u i izvan šatora.

Sloboda, demokratija...

I kako ćemo se sutra, kada se sretnemo, pogledati u oči? Šta će oni kojima ste odredili mesta u životu, da trpe, da ih ne zapošljavate-otpuštate, pokušatvate da stojite iznad i određujete sudbine?

Koji je bio jučerašnji cilj sabora?

Ovaj narod nije ni malkice kriv. Doveli ste ih milom ili silom, stavili ste se iznad njih, a stavili im stolicu, sto, sendvič, parče mesa, sokove i neko belo vino koje je neko, kao i sve drugo, morao da donese.

Tu nema demokratije, ni normalnog života, ni poštovanja, ni stava... a, neće moći da bude ni vlasti.