Boldirani kurziv

Ko je dozvolio da Radnički izgubi ono što su generacije stvarale? I gde su bili oni koji su morali da ga brane?

Postoje porazi koji se zaboravljaju već narednog jutra. Promašeni penali, primljeni golovi u poslednjem minutu, izgubljene utakmice koje bole, ali prođu. Fudbal je takav. Jednom dobiješ, drugi put izgubiš.

Ali postoji i poraz koji se ne meri rezultatom na semaforu. To je poraz jednog grada, njegovog pamćenja. Poraz generacija koje su verovale da ono što su stvarale decenijama neće nestati pred njihovim očima.

Ne pišem kao neko ko je juče kupio ulaznicu, kao prolazni navijač, niti kao čovek koji se fudbala seti kada ima razloga za slavlje.

Pitam kao Piroćanac koji je na stadion prvi put došao sa ocem, kao nekadašnji igrač Radničkog, kao novinar koji je decenijama putovao Srbijom za svojim klubom. Pitam kao čovek koji zna šta je Radnički značio ovom gradu.

Zato me današnje stanje ne ostavlja ravnodušnim. Naprotiv, boli više nego mnogi porazi koje sam doživeo na stadionima širom nekadašnje Jugoslavije.

Tamo smo gubili utakmice. A, ovde kao da gubimo klub.

Ovo je grad koji je imao sve razloge da sačuva svoj brend

Pirot nije veliki grad. Ali je imao nešto što mnogi veći gradovi nisu imali: snažan identitet, industriju, radničku kulturu, sportske tradicije i ljude koji su znali da zajednički uspeh vredi više od pojedinačnog interesa.

Naš Radnički nastao odlukom nekog kabineta. Nije ga izmislio političar. Nije ga na poklon dobio nijedan funkcioner. Stvarali su ga igrači, treneri, radnici, privrednici, sportski entuzijasti i navijači, generacije koje su u klub ulagale svoje vreme, znanje, novac i emocije. Zato nijedna vlast nema pravo da se prema njemu odnosi kao prema nečemu što je nasledila da bi njime upravljala po sopstvenom nahođenju.

Da se mi, ljudi, razumemo! Vlast se menja. Funkcije prolaze. Radnički mora da ostane! Ako je grad preuzeo odgovornost za sportsku politiku, ako raspolaže javnim novcem i ima uticaj na funkcionisanje kluba, onda mora da prihvati i odgovornost za rezultate takve politike.

Ne može se biti zaslužan za sve što je dobro, a nenadležan za sve što je loše. Ne može se tražiti poverenje građana, a od njih očekivati da ćute kada nestaje nešto što pripada svima.

U ovoj priči ne možemo zaobići gradonačelnika Vladana Vasića. Ne zato što jedan čovek može sam da igra utakmicu, vodi trening ili postigne gol, niti zato što je gradonačelnik automatski odgovoran za svaku sportsku odluku.

Već zato što je politička odgovornost mnogo šira od toga!

Kada neko godinama vodi grad, kada gradska vlast odlučuje o prioritetima, raspodeli sredstava i odnosu prema javnim institucijama i sportskim organizacijama, onda građani imaju pravo da pitaju šta je učinjeno da se jedan od najprepoznatljivijih simbola grada sačuva i razvija.

Radnički nije nastao u vreme tvog mandata, gradonačelniče. Nisi ga ti stvorio. Nisi gradio njegovu istoriju, nisi punio tribine u vremenima kada je Pirot živeo za fudbal.

Ali kao gradonačelnik moraš da odgovoriš na pitanje - šta je gradska vlast učinila da taj klub ima budućnost? Kakvu ste strategiju imali? Kakav ste model upravljanja podržavali? Ko je odgovarao za rezultate, organizaciju i dugoročnu održivost kluba?

Šta je učinjeno da Radnički ne zavisi od dobre volje pojedinaca, političkih odnosa ili trenutnih interesa?

Možda najvažnije: gde je danas Radnički u tvojoj viziji Pirota?

To nisu pitanja neprijatelja grada. To su pitanja čoveka koji je svoj grad i njegov klub voleo mnogo pre nego što su mnogi današnji funkcioneri dobili svoje kancelarije.

Najlakše je okriviti trenera. Promeniti ga, dovesti drugog, obećati bolju sezonu i sačekati da se nezadovoljstvo navijača stiša. Najlakše je okriviti igrače. Reći da nisu dovoljno dobri, da nemaju karakter ili da ne razumeju šta znači nositi dres Radničkоg.

Šta je sa onima koji stvaraju uslove u kојimа ti igrači rade?

 Šta je sa organizacijom?

 S planiranjem?

Sa odgovornošću ljudi koji odlučuju o sudbini kluba?

Ako se problemi ponavljaju, onda više nije dovoljno govoriti o nesrećnim okolnostima. Ako se godinama ne pronalazi održivo rešenje, javnost ima pravo da preispita i ljude i sistem koji takvo stanje proizvodi.

Fudbalski klub nije privatna igračka, pozornica za nečije ambicije, sredstvo za održavanje nečijeg uticaja.

Ako se prema njemu tako postupa, onda problem nije samo na terenu.

Problem je mnogo dublji. I zato ne prihvatam da se odgovornost izgubi u magli opštih mesta, saopštenja i obećanja.

Ko odlučuje - neka odgovara.

Ko upravlja — neka polaže račune.

Ko je obećavao — neka pokaže šta je ostvario.

Navijači nisu statisti u tuđoj predstavi

Sećam se kolona koje su nedeljom išle prema stadionu. Sećam se autobusa, pesme Pirgosa, povrataka posle pobeda i dočeka na Trgu.

Ti ljudi nisu dolazili zbog gradonačelnika, predsednika kluba ili bilo kog funkcionera. Dolazili su zbog Radničkog.

Navijači nisu dekor na tribinama. Oni nisu publika koja treba da aplaudira kada joj se kaže i ćuti kada nastupe problemi. Pirgosi  su deo istorije Radničkog. Generacije koje su decenijama pratile klub zaslužile su više od uspomena.

Zaslužile su da vide kako se njihova ljubav prenosi mladima. Da deca ponovo imaju razlog da obuku dres Radničkog. Da klub bude prepoznatljiv po svojoj školi, svojim igračima, svom radu i svojim rezultatima.

Zaslužile su budućnost.

Ne tražimo čudo. Tražimo odgovornost!

Ne tražimo da Radnički sutra igra u Superligi. Ne tražim nemoguće budžete, milionske transfere ili lažna obećanja o velikim evropskim utakmicama. Tražim da se zna ko vodi klub, prema kakvom planu i sa kojim ciljevima. Tražim transparentnost u finansiranju i odlučivanju, odgovornost za rezultate, dugoročan plan koji ćе klubu obezbediti stabilnost, razvoj mlađih kategorija i poštovanje sopstvene tradicije. Da se prestane sa improvizacijama.

Da se konačno kaže šta se želi od Radničkog

Reci javno, otvoreno, izađi pred narod, kaži da li je Radnički sportski projekat grada, klub koji treba da razvija svoje igrače i bude ponos Pirota? Ili je postao obaveza koju treba održavati tek toliko da se kaže da postoji?

To je razlika između ozbiljne sportske politike i pukog upravljanja problemom.

Grad koji je imao Radnički kakav pamtimo ne bi smeo da se zadovolji time da njegov klub samo postoji na papiru.

Radnički pripada Pirotu

Vladane Vasiću, ti nisi  Radnički. Nije to ni bilo koji predsednik, direktor, trener ili politička stranka. Radnički je veći od svih njih, od jednog mandata, jedne uprave i generacije funkcionera.

Pripada ljudima koji su ga stvarali, onima koji su ga nosili kroz Srbiju, onima koji su plakali zbog njegovih poraza i slavili njegove pobede. Pripada i deci koja tek treba da nauče šta znači nositi njegov dres.

Zato ovo nije poziv na osvetu, niti na bilo čiji lični obračun. Ovo je poziv da se polože računi.

Da se kaže istina.

Da se utvrdi odgovornost.

Da se pronađe izlaz.

Ne želimo da za deset ili dvadeset godina neko drugi, na istom ovom mestu, piše još jedan esej o tome kako je Radnički nekada bio ponos Pirota.

Ne želimo da praunuci o njemu slušaju samo iz priča svojih starih. Hoću da imaju svoj stadion, svoje utakmice, svoje heroje i svoje uspomene. Da Stadion, Hotel, uredite onako kako je nekada bilo. Da se dela Dragana Nikolića i radnika Prvog maja poštuju!

Hoćemo da Radnički ponovo bude klub koji okuplja Pirot.

A onima koji danas odlučuju, poručujem:

Istorija ne pamti samo ono što ste gradili. Pamti i ono što ste imali priliku da sačuvate, a niste.

Radnički nije ničija privatna svojina. To je nasleđe Pirota.

I zato pitanje ostaje.

Dokle će Radnički biti generacijska žrtva, igračka u rukama nesposobnih? Napušteni brend!

Nenad M. Paunović

* SUTRA -  Pitanja Gradskoj upravi, zahtev za informacije i dokumentaciju o stanju FK Radnički Pirot i sportske infrastrukture