Boldirani kurziv  

Radnički - generacijska žrtva!

Imao sam pet godina kada me otac prvi put odveo na stadion.

Deset godina kasnije nosio sam zastavu na otvaranju novog stadiona i igrao predigre.

Dvadeset godina nakon onog prvog odlaska sa ocem, igrao sam za prvi tim Radničkog u Novom Pazaru, kada smo prvi put postali članovi Druge lige.

Godine 1975. bio sam ponosni Piroćanac, vojnik u kasarni u Smederevskoj Palanci, kada je moj Radnički pobedio Crvenu zvezdu.

Od 1978. godine, kada je počeo Radio Pirot, putovao sam Srbijom svuda gde je Radnički igrao utakmice.

Subotica, Sombor, Apatin, Novi Sad, Sremska Mitrovica, Pančevo, Beograd, Užice, Čačak, Požarevac, Mladenovac, Kraljevo, Kruševac, Bor, Zaječar, Prokuplje, Niš, Leskovac, Kosovska Mitrovica, Priština, Gračanica, Tetovo, Kavadarci, Kumanovo, Titograd, Pljevlja...

Koliko gradova, koliko utakmica, koliko neprospavanih noći! Koliko radosti, koliko tuge!

Trčao sam za Radničkim da javim dobre i tužne vesti. Radovao se golovima i pobedama. Vraćali smo se posle velikih utakmica, uz pesmu Pirgosa, na Trg gde su nas čekali Piroćanci.

Radnički nije bio samo fudbalski klub. Bio je deo života. Deo porodice. Deo Pirota.

Generacije su uz njega odrastale. Uz njega su se radovale, tugovale, zaljubljivale, stvarale prijateljstva i učile šta znači pripadati jednom gradu.

Gde god bih otišao, u bilo koji deo one Jugoslavije, ili ove Srbije, pa i van otadžbine, znali su za Pirot. Pitali su me za Tigar, Prvi maj, ćilim, kačkavalj i, naravno, Radnički.

Nedeljom popodne kolone su se slivale Kejom i glavnom ulicom,  a i onom koja se nekada zvala Peti kongres. Sa druge strane, kasarinci , kasarinci, stizali su utabanim, uskim stazama kroz kukuruzišta.

Ispred kapija, prema Senjaku i tamo prema močvari i Keju, dugi redovi. Svako je čekao da na šalteru kupi ulaznicu, a onda bi, između gvozdenih ograda, u koloni ulazio na stadion.

Desno, prema zapadu, nekada su bile drvene, a kasnije moderne, pokrivene tribine.

A tamo gde je nekada bio nasip, sedelo se na kartonu, na dve cigle ili na starim novinama – Politika , Borba, pa i onom malo punijem Kekecu.

Nije bilo važno gde ćeš sesti. Važno je bilo da si tu. Da si sa svojima. Da je nedelja i da igra Radnički!

I bilo je tako. Dugo je bilo tako.

Čika Dragan, šnajderi, generacije vrednih ljudi stvarali su Prvi maj, Radnički, Stadion, Hotel. Dve fabrike fudbala, vremena i ljudi koji su verovali da se nešto veliko može napraviti sopstvenim rukama. Nisu to bili samo ljudi oko fudbala. To su bili ljudi koji su stvarali jedan svet. Svet rada, solidarnosti, pripadnosti i ponosa.

Nisu u grob poneli ono što su stvorili. Ostavili su  gradu, generacijama koje su dolazile.

A onda su otišli.

Prošlo je to vreme !

Radnički su u naručje uzeli Ćamil, Šuleja, Tref i sa njima mnogi drugi ljudi čija su imena ostala urezana u sećanje grada.

I to se završilo – Ćamil i Šuleja više nisu među živima. Duboko poštovanje. Tref  se i dalje bori i živi. Ima svioj biznis. Doživeo je tužbe od Radničkog. Nikada se više neće vratiti!

-------------------------------------

I tada je nešto počelo da se menja.

Kada je ljubav ostala sama!

Politika i političari, osioni likovi po fudbalskoj Srbiji, nadobudni mešetari, nazovi sportski radnici i bivše fudbalske sudije počeli su da ispisuju neku novu istoriju ove igre.

Ovde, u našem gradu, oni koji su morali da brane javni interes, gradsku imovinu i jedan od najvažnijih simbola Pirota, pred osionima ćutali su! Gledali su samo svoju ... fotelju!

Vlast!

Ćutali su dok je pred njihovim očima ranjavan i urušavan naš brend. Onaj Radnički koji je bio naš ponos, naša radost, naša tuga i naše suze radosnice.

Dok se Radnički povijao pod teretom nebrige, oni koji su mogli da podignu glas, da zatraže odgovornost i da se izbore za pravdu, nisu pokazali snagu koju je takva borba zahtevala.

I tako je Radnički, sve manje prepoznatljiv, napušten od svojih i tuđih, ostajao sam.

A ljubav? Ljubav je ostala.

Samo što ljubav ne može da zameni ove , koji je politika dovela  .  Ne može da organizuje, da odlučuje... Ne može da izgradi ozbiljan klub. Ne može sama da sačuva istoriju.

Pritisnuti godinama, oni verni navijači koji su u dugim kolonama autobusa čuvali svoju ljubav u Skoplju, Prištini, na Banovom brdu, u Boru i na mnogim drugim stadionima, polako su nestajali.

Jedan po jedan.

Sa njima su odlazili glasovi sa tribina, uspomene na velike utakmice, lica prijatelja i priče koje su se decenijama prepričavale.

Na njihovim humkama kao da je nicao mali beli cvet, da nas podseti da su sa sobom odneli i deo ljubavi prema jednom klubu i vremenu ispunjenom radošću.

Oni više ne mogu da dođu na stadion. Ne mogu da pitaju šta se dogodilo sa njihovim Radničkim. Ne mogu da traže odgovore od onih koji danas odlučuju.

Ali mi možemo. I moramo.

Surovost vremena, ali i neki novi svet okrenut samom sebi, kućicama i kućerdama u planini, automobilima sa zatamnjenim staklima, džipovima, pohlepi i sebičnom čuvanju vlasti, promenili su mnogo toga.

Promenili su i odnos prema vrednostima koje su nekada okupljale Piroćance.

Ma njih više nema ni na Stadionu. A ranije se na treninzima okupljalo po stotinak vernih!

Radnički i sve ono što su čika Dragan, šnajderi i mnogi drugi ostavili za sobom počelo je da nestaje u jednom drugačijem vremenu. U vremenu u kojem su se ljudi sve više okretali sebi, a sve manje onome što pripada svima.

Piroćanci su nekada znali da čuvaju ono što je dobro. Da poštuju rad. Da cene poštenje. Da se raduju zajedničkom uspehu.

Nisu svi bili isti. Nisu svi mislili isto. Ali su znali da postoje stvari koje su veće od pojedinca.

Radnički je bio jedna od tih stvari.

Zato ovo nije samo priča o fudbalu. Ovo je priča o gradu, o njegovom pamćenju, o ljudima koji su stvarali i onima koji su nasledili, ali nisu umeli ili nisu hteli da sačuvaju.

O klubu koji je generacijama bio druga porodica. I o generacijama koje danas gledaju kako ta porodica nestaje.

---------------------------------------

Ovo je prvi deo.

Sutra: Radnički u rukama osionih i nesposobnih — ili napušteni brend!

Ko je dozvolio da Radnički postane igračka u tuđim rukama? Ko je ćutao dok je klub gubio svoje mesto u životu grada? I ko snosi političku odgovornost za ono što se dogodilo?

U nastavku — Vladan Vasić i odgovornost gradske vlasti.

Jer Radnički nije ničije privatno vlasništvo. On pripada Pirotu, njegovim ljudima i generacijama koje su ga stvarale. 

*Foto: ChatGPT