BOLDIRANI KURZIV

Znam da to neće drugi mediji "pogledati" iz ugla nekog od njihovih. Neće zbog toga što njihov pogled ne doseže tamo gde se često dogodi nešto što nisu spremni da "zagrizu"!

Ne smatram ovo što upravo pišem nekom posebnom hrabrosti ili znanjem. Naprotiv!

Smatram da se juče dogodilo nešto što skoro nije i što bi, to što se dogodilo, trebalo da bude dobar, ali ne i dovoljan znak ovom narodu da malo dublje analizira svoje odluke, poverenje i nastojanja da žive bolje.

Nije svejedno!

Odbornik Čedica Džunić (ne bi da se sad o njemu piše kao nekom "heroju ovog vremena") odlučio je juče, imao je hrabrosti kao i od prvog dana, hajde tako ću reći "političke borbe", da izađe i kaže!

Dakle, Čedica je rekao ono što su mnogi znali, posumnjali, čitali između redova petnaestog dana posle izbora. Da od ovog tima neće biti igre!

Neću o tome, da ne ispadne da iznosim "prljav veš", ali, nije bilo dobro.

Iza pirotske opozicije "Pirot protiv nasilja" stalo je oko 10.000 ljudi. Taj narod im je dao ono što je najvrednije - glas, poverenje, poslao im direktne poruke da veruje u njih i da očekuje da rade upravo to, da tom istom narodu učine nešto dobro, bolje.

Znate dobro ko su bile vođe. Uz njih u odborničkim skamijama ljudi, odbornici, koji su im verovali i iz tog istog naroda ušli u kolonu.

A ta kolona brzo se razbila, izgubila u beskraju silnih motiva! Ne bih rekao da su se sukobili zbog ideja, planova, načina kako se boriti.

Braća su otišla nekim svojim putem, dr je smatrao da "tiha voda breg roni" i da treba ići polako. Ovi treći, Čedica i Goćiš (DS) polako su postajali slobodni strelci! Bez vetrenjače!

Još tada sam se setio jednog kurziva o Simi šnajderu. U ovom tekstu opisao sam kako je mali Sima (nije bio šnajder), već navodni demokratski novinar, poželeo da bude "kapetan", ne znam da li mu se lađa činila belom.

Smislio neke pirotske, nazvao ih novinama i počeo da bljuje. Sa njim njegov današnji Štampar guru, zatim onaj što su ga zvali "brza  k..." i onaj što je jednom nogom bio u es-pe-esu, a kada ga šutnu, pokušava da se sakrije u skute mama Mire. Bili su tu još neki koje i danas vidim da se vuku kao podrepak. Da nije "bez ič", što bi rekla moja pokojna baba Ljubica!

Razvojni put “Sime” šnajdera!

I danas? Gde su!?   

Tada sam, evo javno priznajem, kao novinar koji ima stav bio uz Koaliciju za Pirot, jer sam bio ubeđen da ovi samo mogu da zaustave ovaj naš grad i ništa više. Da ne "odbiraju"!

Da sam bio u pravu, evo, proverite. Gde je Sima, gde je njegov guru, gde je "brzi" itd.

Nešto kasnije, pirotsko političko nebo "zaparala" su braća. Ne znam baš i ne sećam se njihovog političkog delovanja ranijeg, njihova stvar, tek i oni su, kao i Sima, umesto novine, setili se dobro proverenog načina.

Hej narode, mi smo vaši! Mi dolazimo da vas lečimo, da vas spašavamo, da budemo humanisti, da vam menjamo život...

Glas je rastao, narod se žalio.

I onda, o tome sam jednom pisao, videla je kreketuša da i ona može da se potkiva i krenula.

Neće, ljudi, tek tako. Godinama se ulagao rad, trebalo je zaslužiti poverenje naroda da vam se jave. Da u Lavirintu imate po pedeset ljudi.

Kada sam malo bolje razmislio, video sam da ne biva.

 I...

Neću ništa više o tome.

Dovoljno su pametni da znaju šta će i kako će se dalje boriti za ono što će raditi.

Zašto Čedica Džunić?

Njegov kum je pogrešio što mu je dao ime u deminutivu.

Čeda je od prvog dana bio Čedotina, ali je u toj hrabrosti često udarao u zid. Nije osećao da mu se vrti u glavi, da su mu koraci često brži nego što se može hodati! Padao, ustajao, sav u ožiljcima!

I mnogo se nadao! Gajio je očigledno usahle iluzije.

Goreli su mu automobili, natrpalo se krivičnih prijava.

I - terao je dalje!

Do trenutka dok se jednog jutra nije probudio, stavio prst na čelo. I, valjda, upitao!

To što je razumeo rekao je juče pred odbornicima i gledaocima ove "naše TV"!

Zato ovo pišem.

Čedica Džunić je samo pozvonio za šta i na šta samo on zna! Ima porodicu, ima život pred sobom... valjda je odlučio da se menja, da menja ili da prizna da je sve bio samo "sanak pusti"!

Suština su ovi ljudi, oko deset hiljada čije su nade izbledele, čija su očekivanja skoro izgubljena. Da li smem da kažem da su iznevereni?!

Ako su posle izbora i pre "glavne utakmice" navodne borbe za narod, stavili ruke jedna na drugu, onda su valjda bili svesni, zašto su se i za koga zakleli.

Da li su i kada to zaboravili i kakve su se ambicije javljale, to samo oni znaju. Da li su i koliko uspeli, to će pokazati vreme, oni, nadam se!

Jasno je samo jedno:

U politiku, rekao bih, u borbu za narod se ne ide suludim ambicijama i praznim koferima planova, ciljeva, ideja, znanja.

I ono najbitnije, do naroda i ciljeva se može jedino bez onog ličnog koje stalno zuji: a ja, a gde ću ja, a šta ću dobiti, a fotelja...

Neće na lično!  

Prvo narod, narod i narod!

Neće Sima šnajder...