Čekao sam ovaj trenutak da pobegnem od svega. Da pronađem malo mira. Mislio sam da ću uspeti da ugasim telefon, da ne čitam poruke, da slušam samo žubor vode... nisam mogao. Evo ga, stigao je i taj ponedeljak i serijal "Zašto nemamo kvalitetni sport" koji će obuhvatiti četiri teksta i teme.

Sportski centar uredno sledi nastavak "gorke kuhinje" u kojoj su se kuvali brojni direktori. I za mnoge klubove predsednici su na isti način selektirani... Svi tvoji autogolovi!

Radnički - zamalo si ga ove godine doveo do borbe za opstanak, redovno pred 50 ljudi... Svi tvoji promašaji!

ŽRK Pirot - klub sa tradicijom, ali i klub koji je ostavljen da preživljava, a bio je i mogao bi ponovo da bude uspešan u višim rangovima... Sav tvoj zaborav!

Basket (njihovo ime ne pominjem) - od najmlađih dana bio sam u Parku Gimnazije, zatim tri godine predsedavao. Dolazio si upravo tamo, da se slikate ti i promoter, a da ni tebe ni njega nije bilo briga ni za šta drugo... Sva tvoja paradiranja!

__________________________________________

Iskustvo moje kazuje: Šta ćemo sad - RADNIČKI PIROT?

Za nekoliko dana počinju pripreme FK Radnički. Trener stiže 5. jula, Ivica Momčilović ponovo će izaći na teren. Ali, sa kim? To danas malo ko zna i upravo tu počinje najveća briga.

Neću da pitam trenera, nije njegov posao da pravi upravu kluba. Kamoli igrače, jer njihovo je da igraju. Pitam one koji o klubu odlučuju:

Ko pravi Radnički za novu sezonu?
Ko razgovara sa pojačanjima?
Ko pregovara sa igračima?
Ko određuje sportsku politiku?
Ko je (sportski) direktor kluba?
Ko sedi za stolom kada treba doneti odluku?

Ili je sve ostalo na jednom čoveku? Ako jeste, onda to nije ozbiljan klub, nego improvizacija, a ozbiljan fudbal to ne trpi.

Često čujem jednu rečenicu da Grad daje mnogo novca Radničkom. To jeste tačno, ali, imam pitanje: Da li je dovoljno dati novac i okrenuti glavu?

Da jeste, Radnički danas ne bi strepeo za svoj ugled i svoju budućnost. Ne bi trener dočekivao pripreme pitajući se da li uopšte ima tim. Ne bi deca iz omladinskog pogona preko noći postajala nosioci igre zato što nema ko drugi da igra. Ne bi stadion bio u stanju u kakvom je danas.

Novac bez sistema nije razvoj, predstavlja samo običan trošak i to pokazuju i rezultati i interesovanje za Klub.

Godinama se menjaju predsednici, treneri, igrači, donekle i obećanja.

Jedino se ne menja stanje.

To znači da problem nije u jednom predsedniku, ili u jednom treneru, igraču. Problem je u sistemu.

A ko je dvadeset i više godina gradio taj sistem? 

Ako biraš ljude, odgovoran si za njihove rezultate. Ako ih postavljaš, odgovoran si za njihove odluke. Ako ćutiš kada klub propada, odgovoran si i za to ćutanje.

Ćutiš kada tvoji politički prijatelji opredeljuju prvake, kada su "fudbalski ljudi" izmislili klubove koji odvoje novac, otputuju u Beograd, poklone se, obezbede fondove, dovedu igrače i "jašu" srpskim fudbalom. Sviraju se penali kada ih nema, pobednici završavaju prvenstvo bez poraza itd.

Ne pitaš ima li ovde fudbala, ima li ovde neke pravde ili se ova igra pretvorila u serijal u kome isti ljudi biraju različite prvake. Za njih se glasa, nedavno su i naši ovde glasali za njih...

Rukuješ se sa njima, a tvoji dole tuguju, gledaoci ne dolaze, stadion propada, u hotelu stanuju miševi... da li je to odlika mnogohvaljenog, našeg, grada? A, pod nebom - javašluk, tuga... ekipni sport, naš svojevremeni ponos, survao se duboko i do očaja.

Upravo zato više nije dovoljno samo konstatovati da je Grad dao novac.

Građani imaju pravo da pitaju ko je napravio plan razvoja kluba, ko je odgovoran za infrastrukturu, marketing... ko je odgovoran što Radnički nema sportskog direktora? Ko je odgovoran što klub svake godine počinje gotovo ispočetka?

To su pitanja svakog čoveka koji voli Radnički, a u Pirotu ih itekako ima.

Mnogo je teže stati pred navijače kada klub prima četiri ili pet golova na svom stadionu. Mnogo je teže pogledati u oči nekadašnje fudbalere koji su ostavili deo života u ovom klubu. Preteško je sećanjem stati pred Dragana Nikolića, čuvati uspomene na Ćamila, Šuleju, Trefa, na naše fudbalske majstore...

Da li vreme više ne radi za Radnički? Pripreme počinju, a ništa nije promenjeno i ovaj put!

Svaki izgubljeni dan kasnije se plaća na terenu. Videćemo kakav je cilj za ovu sezonu, obično se govorilo da je to Prva liga.

Ako je tako, objasnite kako ćete do vrha. Zaslužujemo istinu.

Još nešto:

Nemojte ponovo govoriti da se oslanjamo samo na našu decu. Naša deca jesu i moraju da budu budućnost Radničkog, ali budućnost se ne gradi tako što će sedamnaestogodišnjaci odjednom nositi teret cele ekipe. Mladi igrači treba postepeno da rastu uz iskusne fudbalere. Tako se stvaraju igrači, a ne tako što će preko noći postati spasioci kluba.

Klub se vodi znanjem, organizacijom, odgovornošću i ljubavlju. Toga danas, nažalost, ima mnogo manje nego što bi Radnički zaslužio. Vreme više nije saveznik, sat otkucava. Prvenstvo je pred vratima...

__________________________________________

P.S: Pišem sve ovo zato što smatram da će biti značajno za sve one koji vole Pirot i sport. 

Radnički sam zavoleo zbog svog oca, koji je 1934. godine igrao za beogradsku Jugoslaviju, današnju Crvenu Zvezdu. Kada se vratio u Pirot, postao je jedan od ljudi koji su gradili pirotski fudbal.

Bio sam kapiten podmlatka i kasnije član generacije koja je Radnički po prvi put uvela u Drugu ligu. Kasnije sam kopačke zamenio mikrofonom, ali iz Radničkog nikada nisam otišao, napravivši preko hiljadu radio prenosa što u Pirotu, što na strani.

Ovo iznad stoji samo da bi bilo jasno zašto ovaj i čemu toliki broj tekstova o našem Klubu (ne da bih govorio o sebi). Jer, kada se sada pogleda Radnički, imam osećaj da gledam u čoveka koji je nekada bio snažan, a sada ga svi obilaze kao da ih se ne tiče.

A - tiče ih se...

* SUTRA: ŽRK PIROT

* Autor: Nenad Paunović, novinar, sportski radnik, kratko i fudbaler