Priča o njemu je uvek bila posebna. Njegov otac, kao jedan od najboljih stručnjaka za mlekarstvo u ono posleratno vreme, bio je direktor Mlekarske škole i kako je to tada bilo, poslat je u Srem, tačnije u Rumu da pokrene proizvodnju kačkavalja.

Miroljub Đorđević, legendarni pirotski fudbaler, rodio se 1949. godine u Pirotu. Posle četvrtog razreda porodica se preselila u Rumu, gde je odrastao i postao jedan od najboljih igrača tadašnjeg Slovena, u to vreme jednog od boljih vojvođanskih klubova. "Geja", kako su ga tamo zvali, sa 16 godina postao je prvotimac.

Kada je Dragan Nikolić saznao da u Slovenu iz Rume igra i sin Dragoljuba Đorđevića, njegovog prijatelja i da je najbolji igrač, veoma brzo i lako (jer je Miroljub sanjao još kao dete, dok je dolazio kod nane i dede u Berilovac da jednog dana igra u Radničkom) uspeo je da ga dovede, ili da ga "vrati kući"!

Bilo je to 1972. godine!

Radnički je tih godina bio dominantan, a Miroljuba Đorđevića upoređivali su kasnije sa Dejanom Savićevićem.

Pozivi su stizali od najvećih klubova. Dragan Nikolić nije mogao da zamisli da Radnički igra bez Đorđevića.

Godine 1978. naša "desetka" otišla je, među prvim srpskim fudbalerima, najpre u San Dijego, a potom u Filadelfiju. Igrao je sa i protiv Pelea, Bekenbauera, Bogićevića.

Sećam se, pred utakmicu sa Vardarom u  Skoplju, čekali smo da sleti iz Filadelfije. Raskinuo je ugovor i došao. Bila je to vest tih dana. Radio sam radio prenos. Prve reči iz Skoplja bile su:

Radnički danas može protiv Vardara, vratio se Đole!

Oproštajnu utakmicu odigrao je 1987. godine.

Obično bi, kada bi se šalili da je mogao još, govorio:

Kopačke su mi uvek u gepeku!

Jedno vreme u Radničkom bio je trener, predsednik Kluba. Poslednjih godina, da li zaboravljen, sve je manje dolazio na Stadion.

Pričao mi nedavno Banjalić (igrao je u Radu, znao je kolliko je Miroljub bio cenjen) da je Đoki, kada je ulazio na Stadion, neki vajni redar tražio ulaznicu.

Umesto da su njemu i Draganu Nikoliću tih godina postavili dve bele fotelje odakle bi gledali utakmice, dogodilo se i to.

Na svečanosti povodom jubileja pola veka Radničkog, izabran je Beli tim snova, a Miroljub Đorđević je proglašen za najboljeg fudbalera.

Prošle godine u martu uznemirila nas je vest.

Moj dobri drug, Mikica, kako sam ga zvao, imao je dva moždana udara.

Zar njemu? Mogao je dve utakmice da odigra.

Smešten je na Odeljenje intenzivne nege.

Prva moja reakcija bila je kontakt sa dr Momom Bojkićem, anesteziologom i direktorom pirotske Bolnice. 

Od sledećeg jutra dr Bojkić je u konsultaciji sa dr Sašom Lazarevićem odredio terapiju.

Jak organizam, srce, pluća su najveća snaga i nada, rekao je dr Moma!

Borba, najteža životna utakmica, bila je u toku.

Prebačen je veoma brzo na Odelenje poluintenzivne nege, gde je u posebnoj sobi bio sam i pod stalnom kontrolom.

Dobio sam dozvolu da uđem. Plakao je kao dete. Sakrivao sam suze.

Dr Saša Lazarević mi je 24. marta napisao:

Moma može da dà bolje informacije jer ga prati na njegovom Odelenju, a neurološko stanje je neizmenjeno-ima obostranu oduzetost ruku i nogu i ne može da govori a sada je i pospan zbog povišene temperature. Danas ide na kontrolni skener.

Svakim danom bilo je bolje, stizale su informacije iz Bolnice. Zbog rana na leđima primljen je na Hirurgiju.

Dr Saša Lilić mi je poslao poruku:

Nešo, uznemiren sam, ali ponosan što ću se boriti za ovog Čoveka. Mladost pamtimo po Radničkom i njemu.

Jak organizam, prava terapija i Mikica se vratio u Berilovac, "na plac" kako smo zvali kuću koju su Dragica, njegova supruga i on sagradili. Na porodičnom imanju, tamo gde su živeli njegovi.

Sećam se njegove priče.

Baba napravi pasulj, posle ručka biciklom krenem na utakmicu polako! Dam dva gola i vratim se kod babe.

Dr Moma i ja, prve subote kada se Miroljub vratio, otišli smo da ga posetimo. Tih dana okulila se porodica. Starija ćerka Viktorija, suprug, njihova ćerka, kum Ninko, dolazila je Tijana, mlađa ćerka. Svi brižni, ali puni nade i energije da budu uz tako dobrog, uvek nežnog, oca.

Medicinska sestra je dolazila na terapiju. Moma je pogledao lekove, nešto izmenio. 

Ide na dobro, govorio i posebno razgovarao sa Dragicom i Viktorijom!

Ponovo suze, teško je pomerao prste, pokušavao da govori. 

Bilo je leto kada smo drugi put bili u Berilovcu. 

Miroljub je počeo da se kreće. Dr Moma je ponovo odredio terapiju.  

Išlo je sve bolje.

Miroljub Đorđević je na Svečanoj akademiji povodom Dana grada dobio Priznanje "28. decembar". Izašao je polako, korak po korak.

Hodao je!

Pre dvadesetak dana, Miroljub i suprug mlađe ćerke Tijane sedeli su na Keju. Kakva radost i ponovo suze!

Jak organizam, sportsko srce, čista pluća, nikada neću zaboraviti reči predobrog doktora Mome Bojkića.

Danas oko podneva zove me brat sa mesta gde su svakog dana. Iz već kultnog kafića Kengur.

Dođi, došao je Miroljub Đorđević!

TGP, bio je danas u našoj Redakciji, krenuli smo on i ja.

Miroljub, njegov životni saputnik još iz Rume, supruga Dragica, svi "kengurovci", kako ih zovem u šali.

Krenuli smo zajedno. Neka se pamti ovaj dan kada se legendarni fudbaler polako vraća nekadašnjem životu.

Na Trgu Bane Kengur (brat moj, kako se odazivamo), supruga, susret ljudi koje Pirot zna.

Rastali smo se.

Posle deset meseci borbe Miroljub se vratio.

I, konačno, ono čemu smo se svi nadali...

Neško, vidimo se sutra oko 12 sati. Dolazim.

Vidimo se...

Da priznam, ovaj tekst bio sam spremio one večeri kada je Miroljub Đorđević dobio priznanje "28. decembar".

Predložili su ga njegovi poštovaoci koji sede u Kenguru.