Migrantska kriza traje dugo. Od 2016. godine 19. decembra primljene su prve grupe lica sa izraženom azilnom namerom iz Avganistana, Iraka i Sirije. Sve to traje godinama, u zavisnosti od stanja u zemljama iz kojih ljudi dolaze.

Migrantski centar ,,Četvrti kilometar” je u nekoliko navrata zatvaran, u zavisnosti od broja migranata i njihovih pokušaja da nastave put ka Evropi.

U poslednje vreme, da li zbog smanjenog priliva ili racionalizacije, tek za sada funkcionišu većinom centri u Vojvodini, s obzirom na blizinu graničnih prelaza ka Mađarskoj i Hrvatskoj.

Četvrti kilometar u Pirotu je zatvoren kao i centar u Divljanama kod Bele Palanke.

U poslednje vreme krenuo je novi talas migranata. U Pirotu ih je sve više, prelaze srpsko-bugarsku granicu.

Veliki broj naših sugrađana reagovao je jer se migranti okupljaju najviše u Tija Bari, kod Autobuske stanice, pijace u parku kod spomenika. Posebno prigovaraju roditelji s malom decom, s obzirom da se Škola "Sveti Sava" nalazi u blizini.

Slobodan Savović iz Komesarijata za izbeglice, Centar u Nišu, zna da u Pirotu ima migranata, da se stanje prati u saradnji s Policijom. Ono što ističe, da do sada nije zabeležen nijedan incident.

Slobodan Savović je u pravu kad kaže da bi Gradska uprava, u saradni s Policijskom upravom trebalo da pronađe neko rešenje kako prisustvo migranata ne bi uznemiravalo naše sugrađane.

 Jeste dobro da je njihovo ponašanje za sada korektno, ali, sigurno je da treba biti oprezan.

.........................................................................................

 Da ne ispadne na kraju "e moj sinko, kako si bio mlad I naivan"!

Ovo mlad nisam, a da li sam naivan u ovom slučaju kazaće vreme, ako već nije.

Ovo što sam maločas čuo mogao sam samo da pretpostavim.

Iskreno, oprezan sam, jer presumpcija nevinosti je u osnovi svega.

Niko nije kriv, dok se ne dokaže…

  …………………………………………………………………

 Posle razgovora sa Slobodanom Savovićem otišao sam na Autobusku stanicu. Okretao se, tražio, od migranata ni traga.

I onda sam izgleda dodirnuo živu ranu. Prišao sam taksistima i od njih čuo mnogo toga. Znate kako se kaže, ako novinar nema svoje izvore medju taksistima, nikada ništa neće saznati.

Uh, kako su me napali. Prvo neće ni reči o migrantima. Drugo, zašto do sada nisi dolazio, gde si bio. Onako kivni i nervozni pitali me da li znam koliko taksista radi na crno.

Tražio da stanu pred kameru.

Ne, zašto mi, ima ko to kontroliše.

Za sutra su mi kao obećali da o tome govore.

Spustiću loptu i ostaviti onima koji primaju plate da čuvaju mir, da brane istinu i poštenje, da rešavaju ove probleme koje sam danas čuo.

 Od mene toliko. Ili za sada toliko.

 Ovo je za mnogo veće nivoe.

 Ja sam jedan "mali" lokalni novinar.  

Šta se sve zbiva, o tome ne mogu, ali ću svratiti neki dan u vreme kada su polasci za gore.  Možda i ja uhvatim neku "veću ribu" kad već drugi "lovci" nisu ( ili jesu, ko zna !?)

Evo šta sam rekao !

I još nešto, te namučene ljude razumem. Pobegli su i traže bolji život. Život bez ubijanja, ponižavanja, života koji to nije.

Medjutim, sve to treba da ima neke zakonske načine. Kako to reče I Savović. Jesu umorni, jesu gladni, jesu neispavani.

A šta je tu do nas običnih smrtnika, a šta treba drugi da urade!?

Želim da verujem i verujem, da su ti ljudi mirni, ali kako sve uraditi tako da niko ne brine, da sve bude kako inače treba i onda će sve biti u redu!