Da priznam, drugi imaju pravo da se ljute, ali u Dobrodolsku ulicu sam od početka godine došao najmanje desetak puta. Uvek neki poziv, neka muka, sokaci, poplava, radovi. Dobrodolskoj u paketu dodajem i ulicu ili put prema Planinarskom domu.

 U poslednje vreme sve očekujem poziv da će gradonačelnik obići ovu ulicu, da počinje asfaltiranje.

 Slaviša Svilarov se ne javlja, a ni Marija Taškov iz Kabineta.

 Zbog toga sam juče ujutru, kada sam osetio neku "posebnu energiju” da obilazim ulice , posle vrtića i Parka kod Ž.stanice, krenuo u Prčevac.

Nastavaio sam dalje. Doduše, nije im lako. Tesni sokaci, mašine velike. Znam da je Trejs dobio posao, podizvodjač ,,Nema problema,,!

Ako nešto volim to je da razgovaram sa tim divnim, običnim ljudima. Neki neće, stide se, ili ne vole da ih ima, drugi se nećkaju. Gospođa iz Piljare (ne znam naziv da ih reklamiramo)  je ipak izašla.

 Dečko što vozi onu ogromnu mašinu, nekako se izvuče iz sokaka i nastavi dalje. Divim se tim ljudima. Krenuo sam.

……………………………………………………………………

 Još dok sam dolazio video sam onaj znak na kolovozu. Ulica Visočki put ili put za Planinarski dom. Kako vam volja. Ali, nije dobro.

I dok sam glasno komentarisao I tražio sagovornike, bez njih nema teme, pojavi se jedna gospođa iz prve kuće prekoputa. Super je. Sve zna i zahvalan sagovornik.

 Rodila se podno Babinog zuba. Odavno živi u Pirotu.

 Pričaj ženo, ožali se

Sve mi je jasno. Nažalost odavno. Ti obični ljudi  su ustvari naša životna istina, što oni kažu to je.

 Ovi "golemci" kako ih zovu, uvek imaju sročenu priču. Različita je od slučaja do slučaja.

 Jedno je sigurno, kada bi samo dva dana ušli u njihove cipele, život bi im bio mnogo jasniji!

   Siguran sam!