Iz ugla istraživača i promotera duhovne kulture i istorije Ponišavlja
Prof. D. Mitić, freskopisac Č. Colić, J. Nikolić

Misija freseke Belog anđela staničenjskog po Srbiji je započela put, tako što je njena kopija, rad freskopisca Časlava Colića, krenula zapakovana i zaštićena troslojnim ambalažnim kartonom u svojoj prirodnoj velični. I u Beogradu i u Sremskim Karlovcima kopija freske, je zauzela centralno mesto neposredno pored projektovanih slika prezentacije i ispred monografije Beli anđeo iz Staničenja sedam vekova tihovanja.

Svesni činjenica, da nestajemo, da su nam sela već ostala pusta i da nas je sve manje, da ćemo nestati ukoliko izgubimo svoja SEĆANjA i SVEDOČANSTVA iz prošlosti, kao i da smo sećanja već izgubili, te da u našoj kolektivnoj svesti nema ničeg iz vremena nastajanja freske Belog anđela, pokrenuta je istorijska priča o sedam vekova njenog tihovanja.
Ta ideja o afirmisanju priče o fresci Belog anđela, shvaćena kao poziv, znak okruženja, koji je upućen svima nama, pokrenula je i suprotna pitanja - ko je taj ko u sadašnjim vremenima surovog i prljavog pragmatizma i materijalizma brine o anđelima i to o neobičnim anđelima... pa to stvarno nije uobičajeno za sadašnju epohu. Ipak, tešimo se da je ovde zahvaćena tema deo naše istorije i onoga što je na putu zaborava i uništenja. Tešimo se i naslućivanjem da ako duhovi naših predaka postoje, to mora da je sada svet koji nas očajnički poziva da ih se setimo. Tešimo se da mnogi ne čuju te pozive duhova naših predaka, ali i da do nekih dopiru ti vapaji.
Zadatak i cilj promotera freske Belog anđela iz Staničenja je višestruk. Prvi je da se iskrivljena slika o prošlosti istorije Ponišavlja prikaže u objektivnom svetlu i da se lokalnom stanovništvu ukaže na njegove stvarne korene. Otvaranjem vidika ka zaboravljenim precima, i traženjem njihovih korena tamo gde ih nema, bi se izbegla sudbina onih bez korena. Drugi zadatak je da se ti cvijićevski „duhovno tromi, nepokretna duha ukočeni i sumorni“ Šopi prikažu upravo onako kakvi su, da su primili hrišćanstvo čitava tri veka pre ostalih Srba, još u doba sv. Nikete Remizijanskog u četvrtom veku i da su kao takvi imali svoje brojne svetitelje iz običnog naroda, bez privilegija vladajuće vlastele. Sa druge strane, i ti vladajući dinasti i vladajuća vlastela Ponišavljalja koja je mogla svoje bogatstvo da ugrađuje u raskošne dvorove, u svilu i zlatno posuđe, odežde slugu i lakeja, rudarenje i vađenje zlata iz svojih rudokopa, koja je mogla da puni štale rasnim konjima i plaća skupe najamnike, koja je mogla da ulaže u moć i silu i pokorava okolna carstva, to nije činila. Ona je veći deo svog bogatstva ugrađivala u bogate crkve i freske na zidovima svojih crkava. Tako su radili nešto nekorisno u materijalnom svetu, ali su se učinili večnim jer su ostavili iza sebe ktitorska zdanja narodu i postali primer života iznad očekivanja i vremena. Upravo takav je Arsenije, ktitor crkve Sv. Nikole u Staničenju, potomak loze Uroševića, stričevske grane Vukanovića kojima pripadaju i Nemanjići.

Svekoliko vreme bavljenja promotera oko anđela je nametalo jedno fascinantno saznanje - da su aktivnosti oko afirmacije freske staničenjskog Belog anđela, sa kompozicije Mironosice na Hristovom grobu, kao rezulatat imale nešto sasvim neočekivano: svi ljudi koji su se uključivali u ovaj projekat čista srca i sa pleminitim pobudama duše su postajali bliski i tolerantni, a da se pre toga uopšte nisu poznavali. Postajali su više nego prijatelji. Tako je ovaj dragulj srpske umetnosti srednjeg veka, sakriven sedam vekova od očiju javnosti, i sedam decenija od otkrivanja zaobilažen i nepoznat javnosti, postao sinonim tolerancije i zbližavanja.
To se desilo i prilikom gostovanja freske staničenjskog Belog anđela u Pirotu, Beogradu i Sremskim Karlovcima i njenog boravka u Novom Sadu. U Srpskom kulturnom centru – Ćirilica u Beogradu se, nakon predstavljanja freske staničenjskog Belog anđela, bivši dekan Mašinskog fakulteta iz Beograda, prof. Milan Radovanović obraća promoterima toplim rečima: "Priredili ste nam nešto nesvakidašnje, neouobičajeno, vredno svake pažnje. Bio je to doživljaj slušati vašu priču o Belom anđelu i nama nepoznatoj istoriji Ponišavlja. Mogli smo mnogo što šta naučiti o nama, o sebi... Bilo je to spoznavanje samog sebe i gledanje na nas same nekim drugim očima. Hvala vam za ovo divno veče."

A onda slede Sremski Karlovci i Muzej pčelarstva i vinska kuća Živanović. Atmosfera za koji bi pesnik rekao «Može li biti nešto nevinija» je brzo osvojila salu za prezentacije. Moglo se očekivati, da će se tu, na onaj sremski i banatski način, u hladno decembarsko veče, u oči slave sv. Nikole, okupiti bezbrižna, takoreći srećna, elita novosadska i karlovačka sa specifičnom atmosferom nabijenom dozom humora. Moglo se očekivati da će se dogoditi već viđen uobičajen scenario nakon književnih večeri "kada se bez žurbe vraća običnost i veoma lagano, mirno postaje ponovo ono što si...". Međutim, tada nije bilo tako. Već tokom uvoda u službeni deo predstavljanja Belog anđela, dok su se na projekciji same menjale slike bez naracije koje dopunjuju i objašnjavaju segmente prezentacije, nastala je neuobičajena tišina. Prisutni su u tišini pratili uvod a tamo gde se tekst sam iskucavao su koncentrisano isčitavali poruke.

Već u najavi prezentacije promoteri nagoveštavaju da se neće ponašati kao suvoparni naučnici sa hrpom dokumenata i datuma, neće ni kao duhovni vitezovi, „zemaljski anđeli i nebeski ljudi“ koji će sve događaje videti kao "Izvolenije Otca i savršenije Sina i Sa pospešenijem, presvetago Duha", već da će to biti lirska, emotivna priča potomaka iz Ponišavlja. I tako je i bilo. Predstavljanje je proteklo u maniru promotera sa brojnim činjenicama, informacijama, bogato ilustrovano i dokumentovano, ali iz ugla običnog zemaljskog čoveka željnog da uz priču odmori dušu.

Nakon kraja topli aplauz, osmesi... Ljudi ulaze u dijaloge, po malo kurtoazne, više radoznale sa uvažavanjem tuđeg i uz kazivanje svog mišljenja. Uzgred, tu je i zadovoljenje intelektualne radoznalosti, znatiželja oko pojašnjenja detalja, nastojanje da se zadre u nepoznato. Domaćin prezentacije freske Živanović nasmejan, ljubazan, njegova vina iz Mateja, primereni ketering... smisleni razgovori. Vreme predstavljanja freske se produžava na dvostruko od planiranog.
Šta je to što je držalo prisutne u intelektualnom tonusu?

To je pre svega prodor u istine iz prošlosti, koji je pokazao da nemamo nikakav razlog za samodovoljnost. Pokazalo se da nemamo skoro nikakva znanja o prostorima istočno od Velike i Južne Morave, o genezi stanovništva sa ovog područja, njegovoj duhovnoj kulturi, oblasnim gospodarima. Sve što smo u istoriji učili počinjalo je sa Nemanjićima i oblastima zapadno od Moravsko - Vardarske udoline, a o prostorima današnje istočne Srbije vrlo malo, skoro ništa. "Otkriće" dinastičke loze Uroševića, koja vlada prostorima istočne Srbije u vremenu sa samog početka jedanaestog veka kao da je zateklo slušaoce. Istorija je pokazala novo lice. Polako u svesti, bar pojedinaca, počinje da se učvršćuje spoznaja da nam vrhunski etički principi nalažu da se prema prošlosti odnosimo sa zahvalnošću, da u sadašnjosti negujemo i otkrivamo znanja i sećanja na minula vremena i da se s poštovanjem odnosimo prema sačuvanim svedočanstvima na ta doba. Time se formira i osećanje obaveze prema budućnosti tako što će se negovati sećanja i čuvati baština.

Slušaocima je posebno provokativan i intrigantan onaj deo koji se odnosi na način gradnje i arhitekturu crkvenog zdanja u Staničenju.
Vreme gradnje crkve Svetog Nikole u Staničenju je svega dvadeset godina posle podizanja Manastira Svetih arhanđela na biblijski značajnom mestu, u Jerusalimu na pedesetak metara od Hristovog groba, u Svetoj zemlji. Posle mnogo nesebično prosutog srpskog zlata za otkup svetih mesta u Akri, na Sionu, pa u hramu Časnog krsta i manastiru Sv. Katarine na Sinaju, manastir svetog kralja Milutina je postao jedna od četiri najposećenijih destinacija u Jerusalimu i bio stecište slovenskih hodočasnika u Svetoj zemlji. Boravak, oporavak i sticanje novih duhovnih znanja i inspiracija u zdanju svetog kralja Milutina sigurno su uticali, ne samo na ktitora staničenjske crkve, već i na ulaganja i jačanje najvećeg manastira Sv. Petke u Ponišavlju na Metoviji pod planinom Belavom, kraj Pirota. Tako je niklo zdanje velikoshimnika Arsenija koje danas nije samo spomenik iz prošlosti, niti samo kamena građevina, a ni kameni zidovi bez duha. Nikao je objekat sa dušom, u koji su ugrađena nadanja, ljubav, i plemeniti jezik duhovne jevanđeljske kulture.

Ime glavnog ktitora staničenjske crkve – Arsenije ne pruža mogućnosti da se nasluti njegovo mirsko ime, ali već njegov sin Ko(n)stadin ima ime devet vizantijskih careva kao i brojna srpska vlastela. To što je ono bilo veoma rašireno, među Srbima, govori o izuzetnom uvažavanja Sv. cara Konstantina, utemeljitelja hrišćanstva, koji je uz pomoć majke Jelene uveo novu veru na široka vrata, ne samo na Balkan, već i u kosmopolitsko rimsko carstvo. Može se slobodno reći – da nije bilo Balkana, i njegovih značajnih predstavnika u vlasti velike latinske imperije, ne bi bilo ni hrišćanstva ovakvog kakvog ga danas znamo. U godini u kojoj umire Konstantin Veliki na svet dolazi drugi nedovoljno afirmisan svetac rođen u Ponišavlju, tj. u Remizijani. To je Sv Niketa Remizijanski koji će sa Teodosijem Velikim uvesti hrišćanstvo u državnu religiju. U vreme njegovog misionarenja među „divljim Besima“ i drugim pripadnicima starobalkanskih naroda u Ponišavlju kao da nije ni bilo poznato ime nove religije. Na prstenju preminulih žitelja Remizijane sahranjenih po hrišćanskim nazorima se nalaze tekstovi koji govore da oni pripadaju redu „Konstantinove vere“.

Iskreno posvećen duhovnom svetu, monah - velikoshimnik Arsenije, ulaže napore da postane vredan posmrtnog, nebeskog života. On u svom malenom zdanju crkve, po svemu kopiji pećinskih svetih mesta – kripti iz svete Zemlje, prenosi na skromne raspoložive površine jevanđeljske priče. Kao ktitori, ali i oni koji se preporučuju Presvetoj, preko patrona crkve Sv. Nikole i anđela, nalazimo celu njegovu širu porodicu predstavljenu na prvom pojasu freskopisa. Već u drugom pojasu, odmah ispred oltarske pregrade na severnom zidu, on stavlja najznačajniju kompoziciju iz jevanđeljskih kazivanja –Vaskrsenje Hristovo, koje simboliše pobedu života nad smrću, radosti nad tugom, pobedu dobra nad zlom. To je priča o Vaskrsu Isusa Hrista ispričana uz pomoć Belog anđela - Arhangela Gavrila. Ktitor Arsenije kao „pastir duša“, nebeski čovek i zemaljski anđeo, uspostavlja logičku vezu ka nebeskoj vojsci svetih anđela gospodnjih kao lestvici po kojoj se božja promisao spušta do ljudi, ali se njome i ljudi, uz pomoć anđela, uzdižu ka Hristu. Zato u njegovoj crkvici postoji devet kompozicija na kojima su prikazani anđeli. Mada značajno mestu među njima pripada arhangelu Mihajlu kao psihopompu- vodiču duša, u ktitorskoj kompoziciji u prvom pojasu, i arhangelu Gavrilu kao Blagovesniku u oltarskom prostoru, nema sumnje da je sa stanovišta istorije umetnosti i jedinstvenih osobenosti, najinteresantnija kompozicija Mironosice na Hristovom grobu. To potvrđuju, ne samo mišljenja promotera freske Belog anđela na njemu, već i interesovanja pojedinaca, istoričara umetnosti i poštovalaca srednjevekovne umetnosti iz inostranstva (Francuske, Italije, Rusije...) koji nausumice, neorganizovano i pojedinačno posećuju crkvu i žele uživo da vide freskopis.
Majstor freskopisac, koji je „pisao“ fresku Belog Anđela, je očigledno predstavnik lokalne slikarske radionica odnekud sa Balkana i tradicionalnih komnenskih manira. On je, po umetničkim kriterijumima pripadnosti, konzerativan i ne prati klasičnu renesansu Paleologa i pored toga što je „pisao“ crkvu Svetog Nikole u Staničenju čitav vek nakon oslikavanja svog pandana u Mileševi. I baš zato što je takav on unosi određene specifičnosti i osobenosti u slikanju koje govore o tome da nema paralele, niti uzora, u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. On ne prati, ili ne poštuje, tradicionalne predloške, koje je morao posedovati i iskače iz ustaljenih obrazaca. Umetnik ne zaobilazi tradicionalnu jevanđeljsku priču, koja se čita sa kompozicije i koja je ista za sve freskopisce, ali unosi nekoliko neobičnih detalja. Tako „mladić u belom“, koji dočekuje mironosice, ne samo da je beo zbog svoje odeće, hitona i hemationa, već je beo i zbog boje svojih krila, kakva se ne sreće nigde na likovima bilo kog anđela. Na svim drugim predstavama, anđeoska krila počinju negde na nivou ramena, izdižu se do visine glave, a onda padaju, tako da se krajevi njihovih dugačkih, moćnih pera završavaju negde na nivou anđeoskih nožnih članaka. Staničenjski anđeo svega toga nema. I njegova krila su, između ostalog, bela i po tome jedinstvena. Krila ni u morfološkom smislu nisu ista kao u njegovih pandama, jedinstvena su i za sada nemaju paralele. Ona nemaju analogiju niti primer za komparaciju. Svojom paperjastom nežnošću, prozračnošću i belinom u sklopu sa blistavo belom odećom sijaju poput same svetlosti tako da bi mogla da se uporede sa energetskim oreolom ili sa svetlošću kojom se Gospod javio Mojsiju na gori Tavor. Da je video ovu fresku u Staničenju, tokom svog službovanja u Pirotu, sveti vladika Nikolaj Velimirović, ne bi Pirot nazvao „Malim Jerusalimom“, samo zbog brojnih relikvija pohranjenih u crkvama Ponišavlja i mnogobrojnih hodočasnika u Svetoj zemlji već i zvog ove freske, pa bi sigurno i za nju rekao da je „gledanje u ovu svetinju ravno molitvi“. Anđeo sa nje, svojom blagošću i nežnošću, lepotom lica, ni muškim ni ženskim, položajem i nežnošću ruku, odiše istovremeno čudnim sklopom emocija, snagom, čvrstinom, ljupkošću koja pleni, čistotom duše i čednošću. Anđeo se obraća Mironosicama gestom u kome dominira mir i spokojstvo jer ne treba „tražiti mrtvog koji je među živima.“
Sve u svemu, impresije promotera Belog anđela iz Ponišavlja, sa njihovog putovanja u Beograd, Sremske Karlovce i ugovaranja njegovog predstavljanja u Matici Srpskoj mogu da se podvedu pod zadovoljstvo i nadu izrečenu u onom biblijskom stihu da će „istina niknuti iz zemlje i pravda će s neba priniknuti“ (ps. 85; 11). Svedočanstva iz prošlosti postepeno otkrivaju pravu istinu, ma koliko da je to mukotrpno putovanje, po nekad spoticano i političkim i naučnim autoritetima.

Svojevrsna je i ona poruka prof. Zgomba Marije sa Univerziteta u Novom Sadu: „Eto, jedna divna priča skoro da je završena. Neka vas svi anđeli podare dobrotom i mudrošću, a da ovaj Beli anđeo pirotski u svojoj misiji nadahnjuje veliki broj ljudi sa najlepšeg mesta koje mu odaberete.“

Prof. Mitić dr Dragan
u ime promotera freske
Belog anđela iz Staničenja