Povod koji zaslužuje pažnju

Ovih dana se u javnosti pojavio poziv za učešće na dvodnevnoj likovnoj koloniji pod nazivom „Na krilima Belog anđela“, koja će biti organizovana u porti crkve Sv. Petke Trnove u Staničenju (tačnije Sv. Nikole Mirlikijskog, koji je kao patron naveden u ktitorskom natpisu u naosu iznad ulaza u crkvu).

Kolonija sama po sebi ima određeni značaj. Ona nosi ideju okupljanja, prezentacije lokalnih vrednosti i povezivanja umetnosti sa duhovnim nasleđem. Dobro je što se nešto dešava u vezi freskopisa ove crkve, što se ime Belog anđela ponovo vraća u javni prostor Ponišavlja i što postoji pokušaj da se jedan važan motiv našeg nasleđa ponovo otvori prema savremenom umetničkom doživljaju.

To ne treba potcenjivati. Naprotiv, u takvoj inicijativi postoji potencijal i iz tog ugla ovu ideju treba podržati kao kulturni impuls. Sam naziv „Na krilima Belog anđela“ ima simboličku snagu i može postati dobra kulturna priča ukoliko se vremenom bude razvijao sa ozbiljnijim programskim utemeljenjem.

Poseban značaj bi imao i nastup freskopisca Časlava Colića, koji je svojom kopijom Belog anđela iz Staničenja dao važan doprinos afirmaciji fresko-slikarstva Ponišavlja. Bilo bi prirodno i sadržajno da kolegama slikarima predstavi:

kako se pristupa freskopisu,
šta znači raditi u kanonu,
odnos boje, svetlosti i duhovnog izraza,
i kako savremeni umetnik danas čita srednjovekovni uzor.

Takvo izlaganje bi svakako ostavilo trajniji i ozbiljniji trag od samog vremenski vrlo ograničenog okvira kolonije.

Gde prestaje motiv, a počinje nasleđe

Ograničenje dvodnevne kolonije leži pre svega u njenom kratkom vremenskom okviru. Umetnici u tako ograničenom vremenu uglavnom reaguju na vizuelni utisak, dok dublji duhovni, istorijski i ikonografski slojevi teško mogu biti dovoljno sagledani. Još manje će biti u mogućnosti za ostavljanje nekog ozbiljnog umetničkog traga kolonije.

Jer Beli anđeo nije samo vizuelni motiv pogodan za likovnu interpretaciju. Celokupan freskopis Staničenja otvara daleko dublja pitanja — odnos kanona i lokalne tradicije, poimanje anđela u ponišavskom freskopisu, sagledavanje odnosa portreta i freske, kao i osoben odnos ovog prostora prema duhovnom nasleđu.

Upravo zato ova kolonija može biti važna ne samo kao likovni događaj, već i kao povod za šire kulturno promišljanje.

Ponišavlje i sloboda unutar kanona

Freskopis Ponišavlja poseduje čitav niz osobenosti koje se teško mogu objasniti isključivo strogim kanonskim normama. Posmatrane zajedno, ove pojave govore o tihom i dugotrajnom dijalogu između kanona i lokalnog doživljaja svetog.

U Staničenju anđeo nema uvek ista krila. U sceni „Mironosice na Hristovom grobu“ ona deluju eterično i svetlosno, gotovo bestelesno. U „Blagovestima“ postaju snažna i naglašena, dok su kod Arhanđela Mihaila masivna i gotovo zaštitnička.

Tako krila prestaju da budu deo prirode i postaju deo priče.

Teško je ovakve razlike tumačiti kao grešku. Pre bi se moglo reći da one svedoče o specifičnom jeziku lokalnih freskopisaca i o prostoru u kome je vera dugo živela kao doživljaj, a ne samo kao propisana forma.

Zato u Ponišavlju ponekad imamo utisak da kanon nije prihvaćen isključivo kao stroga obaveza, već kao okvir unutar koga je bilo moguće određeno kretanje i lokalno tumačenje.

Otud i pojave koje odstupaju od danas uobičajenih kanonskih rešenja:

anđeo koji gubi težinu tela u Staničenju,
Hristos neobičnog prikaza u Rsovcima,
Bogorodica sa krilima u Sukovu,
izdužene i gotovo nadrealne figure u pojedinim hramovima (Sv. Hristofer u Sukovu),
ili brutalna scena Judinog kažnjavanja u Poganovu, kakva je u pravoslavnom freskopisu veoma retka.

Sve ovo govori da je duhovni život ovog prostora imao snažan lokalni doživljaj koji nije uvek u potpunosti potčinjavao formu strogoj disciplini kanona.

Dublji koreni duhovnog doživljaja

Taj sloj lokalnog doživljavanja vere možda ima i dublje korene. Moguće je da se delom naslanja na veoma stare oblike ranog hrišćanstva koji su na ovom prostoru postojali još u vremenu Sv. Nikete Remezijanskog krajem IV i početkom V veka.

To je bilo vreme kada se vera širila pre svega kao propoved, iskustvo i lično prihvatanje duhovnog života, a manje kao konačno oblikovan vizuelni sistem.

O tome posredno svedoče i pojedini ranohrišćanski nalazi iz Ponišavlja — poput artefakata sa lokaliteta Kladančište kod Crvene Reke, gde su na građevinskom materijalu urezivani rani hrišćanski simboli i sakralni znaci.
Kanon će kasnije doneti disciplinu forme. Ali ono što je jednom primljeno kao doživljaj ne nestaje u potpunosti. Ono nastavlja da živi, menja se i prilagođava vremenu i prostoru.

Šta ovakve kolonije mogu da postanu

Upravo zato je temi freskopisa Ponišavlja potreban ozbiljan i višeslojan pristup. Nije dovoljno samo „oslikavati inspiraciju“. Potrebno je razumeti duhovni i istorijski sloj koji takvi motivi nose.

Zato bi buduće organizacije ovakvih kolonija mogle vremenom prerasti u mnogo sadržajnije kulturne susrete koji bi, pored samog slikarstva, uključivali:

predavanja,
razgovore o ikonografiji,
tumačenje freskopisa,
obilazak lokaliteta,
i upoznavanje sa duhovnom i istorijskom pozadinom prostora.

Jer kolonija traje dva dana, ali zapisana razmišljanja, tumačenja i umetnički radovi mogu ostati kao trajno svedočanstvo jednog vremena i odnosa prema nasleđu.

Zaključak

Beli anđeo iz Staničenja ne pripada samo jednoj fresci, niti samo jednom vremenu. On je deo duhovnog pamćenja Ponišavlja.

Zato svaki pokušaj da se njegovo prisustvo vrati u javnost ima vrednost. Ali upravo zbog toga taj susret sa nasleđem traži više od trenutne inspiracije — traži vreme, razgovor i razumevanje.

Jer freska nije samo slika koju posmatramo, već trag jednog doživljaja vere, kulture i sveta koji i danas pokušavamo da razumemo.

Ako ovakve kolonije u budućnosti postanu mesto susreta umetnosti, istorije, duhovnosti i tumačenja nasleđa, onda će „Na krilima Belog anđela“ dobiti značenje koje prevazilazi okvir jednog dvodnevnog događaja.

*Prof.dr Dragan Mitić